|
|
SRB | ||
|
| SRB |
| 2014 |
| Odaberite član Konvencije |
| Član |
| Član 53 - Mere zabrane prilaska odnosno zaštite |
|
1) Strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede da odgovarajuće mere zabrane prilaska, odnosno zaštite budu na raspolaganju žrtvama svih vidova nasilja obuhvaćenih Konvencijom. 2) Strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede da mere zabrane prilaska, odnosno zaštite, koje se navode u stavu 1 ovog člana: – budu dostupne za neposrednu zaštitu i bez nepotrebnih finansijskih ili administrativnih opterećenja za žrtvu; – donose na određeni period ili dok se ne izmene, odnosno ukinu; – tamo gde je neophodno, izdaju se na ex parte osnovi sa neposrednim dejstvom; – budu dostupne nezavisno od sudskih postupaka ili uz druge sudske postupke; – mogu da se uključe u naredne sudske postupke. 3) Strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede da kršenja zabrane prilaska ili mere zaštite izrečene u skladu sa stavom 1 ovog člana budu predmet pravnih sankcija, koje su delotvorne, srazmerne i koje odvraćaju od vršenja krivičnih dela. |
|
0 – pitanje nije regulisano zakonom /
politikom, ili postojeća regulativa je
vrlo daleko od standarda Konvencije
(standard iz Konvencije se smatra
minimalnim standardom) 1 – postoji regulacija, ali nije postignut standard Konvencije (u rešenju i / ili primeni) 2 – postignut standard Konvencije ili sasvim blizu standardu u rešenju 3 - postignut standard Konvencije ili sasvim blizu standardu u rešenju i u primeni 4 – pitanje je u državi rešeno iznad standarda Konvencije SE |
||
| Generalna procena čl. 53 Mere zabrane prilaska odnosno zaštite | ||
| Poređenje između država čl. 53 Mere zabrane prilaska odnosno zaštite | ||
| PITANJA |
| a. Da li postoje mere na raspolaganju žrtvama nasilja prema ženama u vezi sa merama zabrane ili zaštite? Mogu li sve žrtve nasilja prema ženama da dobiju zabranu prilaska ili zaštitu? Navedite osnov. Ko može da odlučuje o zabrani i u kakvom postupku (građanskom, krivičnom itd.)? Ko može da pokrene postupak – samo žrtva ili takođe treće lice? Navedite to, uključujući zahteve koje treba ispuniti za pokretanje zabrane. Ako zabrana može da se odobri u različitim postupcima, da li postoji međusobna korelacija (između pristupa informacijama i razmene dokaza, na primer)? Navedite zakonske izvore i definicije, uključujući i vrstu zaštite / mere koje mogu da budu preduzete (zabrana kontakta, zabrana ulaska u kuću itd.). |
| Odgovor: Porodičnim zakonom1 propisane su mere zaštite koje se izriču u sudskim (parničnim) postupcima za zaštitu od nasilja u porodici ili drugim porodičnim sporovima, u skladu sa ovim zakonom. U pitanju su: mera zaštite nalog za iseljenje ili useljenje u porodični stan ili kuću bez obzira na pravo svojine, tj. vlasništva; zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti i zabrana pristupa mestu stanovanja ili rada; mera zaštite zabrana daljeg uznemiravanja. |
 |
| a. Da li postoje mere na raspolaganju žrtvama nasilja prema ženama u vezi sa merama zabrane ili zaštite? Mogu li sve žrtve nasilja prema ženama da dobiju zabranu prilaska ili zaštitu? Navedite osnov. Ko može da odlučuje o zabrani i u kakvom postupku (građanskom, krivičnom itd.)? Ko može da pokrene postupak – samo žrtva ili takođe treće lice? Navedite to, uključujući zahteve koje treba ispuniti za pokretanje zabrane. Ako zabrana može da se odobri u različitim postupcima, da li postoji međusobna korelacija (između pristupa informacijama i razmene dokaza, na primer)? Navedite zakonske izvore i definicije, uključujući i vrstu zaštite / mere koje mogu da budu preduzete (zabrana kontakta, zabrana ulaska u kuću itd.). |
|
Odgovor: Porodičnim zakonom1 propisane su mere zaštite koje se izriču u sudskim (parničnim) postupcima za zaštitu od nasilja u porodici ili drugim porodičnim sporovima, u skladu sa ovim zakonom. U pitanju su: mera zaštite nalog za iseljenje ili useljenje u porodični stan ili kuću bez obzira na pravo svojine, tj. vlasništva; zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti i zabrana pristupa mestu stanovanja ili rada; mera zaštite zabrana daljeg uznemiravanja. Postupak za određivanje mera zaštite može se voditi kao samostalan, ali i kao adhezioni postupak u drugim porodičnim sporovima gde je zakon predvideo tu mogućnost. Mere se izriču na period od najduže jedne godine, ali se mogu produžavati ako za to postoje uslovi. Mere prestaju ili protekom roka za koji su bile izrečene ili zahtevom lica – učinioca nasilja na koje se one odnose. Aktivnu legitimaciju za podnošenje tužbe za zaštitu od nasilja u porodici imaju ne samo zakonom određeni članovi porodice koji trpe nasilje, već i organi starateljstva (centri za socijalni rad) i javni tužilac, u kojem slučaju nije neophodna saglasnost žrtve. Takođe, sud može po službenoj dužnosti odrediti jednu ili više mera zaštite, ukoliko tokom drugih postupaka iz oblasti porodičnog prava utvrdi da ima elementa nasilja u porodici. U postupcima koji se tiču nasilja u porodici sud ima daleko aktivniju ulogu nego u drugim parničnim postupcima, pre svega datim pravnim osnovom da sâm izvodi dokaze za koje smatra da su od značaja za tok i ishod postupka, kao i činjenicom da u pogledu odabiranja vrste mera nije vezan tužbenim zahtevom. Ukoliko lice prema kojem je izrečena jedna ili više mera zaštite od nasilja u porodici prekrši mere, čini krivično delo nasilja u porodici. Zakonik o krivičnom postupku2 predviđa meru zabrane prilaženja, sastajanja i komuniciranja sa određenim licem, koja nije ograničena samo na dela učinjena u porodici, već se može primeniti i na ostala dela predviđena Konvencijom. Takođe, ova mera može se odnositi i na druge svedoke i druga povezana lica, ne samo na oštećenog. Zakonodavac je predvideo da u situacijama u kojima bi okrivljeni mogao uticati na oštećenog, svedoke, saučesnike i prikrivače, kao i kada postoje okolnosti koje ukazuju da bi mogao ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano delo ili delo kojim preti, sud može izreći zabranu prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem. Meru predlaže javni tužilac u bilo kojoj fazi postupka, a odluku u vidu rešenja donosi sud. Nakon potvrđivanja optužnice, sud po službenoj dužnosti može izreći ovu meru. Odluka se dostavlja okrivljenom i licu na koje se mera odnosi. Mera se izriče najduže do pravnosnažnosti presude, a žalba na rešenje o meri zabrane ne zadržava izvršenje. Treba istaći kako je ovom odredbom zakonodavac predvideo i obavezu okrivljenog da se javlja policiji, organu nadležnom za izvršenje krivičnih sankcija ili drugom državnom organu, a da kontrolu vrši policija. Ipak, ostaje pitanje na koji način i u kojim situacijama organi MUP-a prate sprovođenje mere zabrane prilaska i približavanja. Treba istaći da je primarni cilj izricanja ove mere neometano vođenje postupka i obezbeđenje prisustva okrivljenog, a ne obezbeđenje sigurnosti i bezbednosti žrtve. Prema odredbama Krivičnog zakonika,3 učiniocu kojem je izrečena uslovna osuda moguće je odrediti meru bezbednosti zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenim/-om (čl. 89a), u trajanju od 6 meseci do tri godine, od dana pravnosnažnosti odluke. Ovom merom sud može učiniocu krivičnog dela zabraniti približavanje oštećenom/-oj na određenoj udaljenosti, zabraniti pristup u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada oštećenog/-e i zabraniti dalje uznemiravanje oštećenog, odnosno dalju komunikaciju sa oštećenim/-om, ako se opravdano može smatrati da bi dalje vršenje takvih radnji učinioca krivičnog dela bilo opasno po oštećenog/-u. Na kraju treba ukazati da i Zakon o prekršajima4 pruža osnov za izricanje mera zaštite od nasilja nad ženama i nasilja u porodici – zabrana pristupa oštećenom/-oj, objektima ili mestu izvršenja prekršaja. Zabranu može tražiti organ koji je podneo zahtev za vođenje prekršajnog postupka, kao i oštećeno lice (žrtva). Mera se može izreći u trajanju od jedne godine, računajući od izvršnosti presude, s tim da mera zabrane pristupa oštećenom uključuje i meru zabrane pristupa zajedničkom stanu ili domaćinstvu u periodu za koji važi zabrana. O odluci suda kojom se izriče mera zabrane pristupa obaveštava se oštećeni/-a, policijska uprava nadležna za izvršenje mere i nadležni organ starateljstva (centar za socijalni rad) ukoliko se mera odnosi na zabranu pristupa deci, bračnom drugu ili članovima porodice. U istraživanju porodičnopravne zaštite od nasilja u porodici5 u pravosudnoj praksi u Srbiji, od 287 parnica obuhvaćenih uzorkom, čak 88,2% vođeno je radi pravne zaštite žena. Među tuženima preovladavaju osobe muškog pola (90,6%). Između izvršilaca nasilja i žrtava dominirao je bračni (35,2%) ili vanbračni odnos (16%), ili su bili razvedeni (27,9%), što potvrđuje da je dominantan oblik nasilja u porodici bilo nasilje u partnerskom odnosu. Najveći broj tužilja/tužilaca (77,8%) obraćao se za pomoć zbog prethodnog nasilja drugim službama, najčešće policiji (20,7%), centru za socijalni rad (12,5%) ili zdravstvenim ustanovama (7,9%). Maloletna deca su prisustvovala izvršenju nasilja u 48,4% slučajeva, dok su u predmetima sudova u Beogradu deca svedočila nasilju čak u 63,4% slučajeva. Prema izjavama tužiteljki/tužilaca najčešće se ispoljavalo psihičko nasilje (41,4%), zatim fizičko i psihičko (33,5%), samo fizičko (20,7%), a znatno ređe fizičko i ekonomsko (2,4%), psihičko i ekonomsko (1,7%) i seksualno (0,4%) nasilje. U ispitivanom uzorku u najvećem broju slučajeva sud je doneo meritornu odluku, dok je u samo 2,4% predmeta odbacio tužbu. Sud je konstatovao da je tužba povučena ili se smatra povučenom u čak 33,3% predmeta. U 47,6% predmeta sud je u celosti usvojio zahtev za presudu, odredivši sve mere zaštite koje je tužilja tražila, dok je u 16,3% postupaka delimično usvojio tužbeni zahtev i odredio samo neke od traženih mera. U 5,8% procesa sud je odbio tužbu, a u isto toliko predmeta odredio je i mere koje tužilac nije tražio. Najčešće određivana mera je zabrana daljeg uznemiravanja. U ispitivanom uzorku žalba je izjavljena protiv 35,2% odluka, najčešće od strane tužioca (78,8%). Najveći broj drugostepenih odluka (preko 70%) donet je u periodu od tri do devet meseci od podizanja tužbe. Ovo istraživanje pokazuje da postupak u parnici za zaštitu od nasilja u porodici najčešće pokreću same žrtve (89,7%), dok je CSR – organ starateljstva – podneo samo 4,3% tužbi, a javni tužilac tek 1,6% tužbi. Skoro polovina tužilja (48,6%) nije angažovala advokata za zastupanje u parnici. Prema podacima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, tokom 2010. godine organi starateljstva su pokrenuli 186 sudskih postupaka za izricanje mera zaštite od nasilja u porodici, tokom 2011. su pokrenuli 294, a 2012. godine 342 postupka. Podaci prikupljeni od 33 osnovna tužilaštava u Srbiji6 pokazuju da je u periodu od 2010. do 2012. samo 10 osnovnih javnih tužilaštava pokretalo parnične postupke za izricanje mera zaštite od nasilja u porodici, i to 2010. godine 53 postupka, 2011. – 49, a 2012. – 47 postupaka. Kada se uporede podaci o donetim presudama i povučenim tužbenim zahtevima sa podacima o broju pokrenutih postupaka od strane javnih tužilaštava, može se ustanoviti da tamo gde se javni tužilac pojavljuje kao tužilačka strana ne dolazi, ili retko dolazi, do povlačenja tužbenog zahteva za mere zaštite. Istraživanje krivičnopravnog odgovora na nasilje u porodici7 pokazalo je da novu procesnu meru zabrane približavanja određenim licima sa elektronskim nadzorom ili bez elektronskog nadzora (čl. 136, st. 2 i 10, Zakonika o krivičnom postupku) sud nije primenio ni u jednom od 303 slučaja. Slično je i sa merom iz člana 324 Zakonika o krivičnom postupku – privremeno udaljenje optuženog iz sudnice ako saoptuženi ili svedok odbije da daje iskaz u njegovom prisustvu, ili ako okolnosti ukazuju na to da u njegovom prisustvu neće govoriti istinu. Sud ju je primenio u samo jednom slučaju, sa obrazloženjem da oštećeni/-a odbija da daje iskaz u prisustvu optuženog. I kada su u pitanju deca žrtve nasilja u porodici, istraživanje pravosudne prakse8 pokazuje da nove procesne mere sud nije primenio ni u jednom slučaju, a nema podataka da je tužilaštvo tražilo da se takva mera usvoji. Isti podaci važe i za meru privremenog udaljenja optuženog iz sudnice, koju nijedan tužilac nije tražio kako bi zaštitio najbolji interes maloletnog oštećenog lica. |
 |
| b. Koji su rokovi za izdavanje mera? Da li postoji neki rok ili pravilo hitnosti koje je definisano u pravnom okviru, kako bi se obezbedila hitna zaštita? Postoje li finansijski troškovi koje treba da snosi žrtva ili treće lice za pokretanje ili vođenje postupka za dobijanje naloga za zaštitu (sudske takse, dokazi, veštačenja itd.)? Kakva vrsta dokaza mora da se podnese kako bi se ispunili zakonski uslovi? Koliko dugo može da traje postupak (jedno ročište ili više)? Kada je izdat nalog, koliko dugo može da traje zabrana? |
|
Odgovor: U oblasti krivičnopravne zaštite nisu propisani posebni rokovi koji bi ukazivali na obavezu hitnog postupanja u ovim slučajevima. Porodični zakon propisuje da se u postupcima za određivanje mera zaštite od nasilja u porodici sudovi rukovode principom naročite hitnosti i predviđa kratke rokove za zakazivanje ročišta i odlučivanje o žalbi. Tužba se ne dostavlja tuženom na odgovor, dok se prvostepena odluka suda mora doneti na najviše dva ročišta. Prvo ročište se zakazuje najkasnije u roku od 8 dana od prijema tužbe za zaštitu od nasilja u porodici, dok se drugostepena sudska odluka mora doneti u roku od 15 dana od prijema žalbe. |
|
| b. Koji su rokovi za izdavanje mera? Da li postoji neki rok ili pravilo hitnosti koje je definisano u pravnom okviru, kako bi se obezbedila hitna zaštita? Postoje li finansijski troškovi koje treba da snosi žrtva ili treće lice za pokretanje ili vođenje postupka za dobijanje naloga za zaštitu (sudske takse, dokazi, veštačenja itd.)? Kakva vrsta dokaza mora da se podnese kako bi se ispunili zakonski uslovi? Koliko dugo može da traje postupak (jedno ročište ili više)? Kada je izdat nalog, koliko dugo može da traje zabrana? |
|
Odgovor: U oblasti krivičnopravne zaštite nisu propisani posebni rokovi koji bi ukazivali na obavezu hitnog postupanja u ovim slučajevima. Porodični zakon propisuje da se u postupcima za određivanje mera zaštite od nasilja u porodici sudovi rukovode principom naročite hitnosti i predviđa kratke rokove za zakazivanje ročišta i odlučivanje o žalbi. Tužba se ne dostavlja tuženom na odgovor, dok se prvostepena odluka suda mora doneti na najviše dva ročišta. Prvo ročište se zakazuje najkasnije u roku od 8 dana od prijema tužbe za zaštitu od nasilja u porodici, dok se drugostepena sudska odluka mora doneti u roku od 15 dana od prijema žalbe. Sud o merama zaštite može odlučiti i kroz privremenu meru, koja je na snazi do pravnosnažnog okončanja postupka. Troškove postupka, kao što su sudske takse ili troškovi veštačenja, mora predujmiti stranka koja inicira postupak, u skladu sa opštim pravilima parničnog postupka, o čemu je već bilo reči. U istraživanju porodičnopravne zaštite od nasilja u porodici,8 u analiziranom uzorku najviše je predmeta za koje je održano jedno ročište (29,1%) i nešto manji broj procesa u kojima su održana dva ročišta (28,7%). Odlaganje ročišta je bila česta pojava: u 48,1% predmeta došlo je do odlaganja jednog, a u 25,3% do odlaganja dva ročišta. |
|
|
| c. Može li zabrana pristupa da se izda bez prisustva učinioca? Ako je odgovor potvrdan, navedite uslove koje treba ispuniti. Da li lice protiv kojeg je izdat nalog za zaštitu ima pravo na žalbu? Ako ima, ko predstavlja drugostepeni organ? Molimo vas da opišete postupak žalbe (nadležni organ, vremenski okvir itd.). |
| Odgovor: Zakon o parničnom postupku9 dopušta mogućnost donošenja presude o merama zaštite od nasilja u porodici ukoliko tuženi nije prisustvovao ročištu. Prema tuženom kojem je tužba sa pozivom za suđenje dostavljena, a koji ne dođe na pripremno ili prvo ročište za glavnu raspravu (ako pripremno ročište nije održano), ili ako dođe ali neće da se upusti u raspravljanje ili ne ospori tužbeni zahtev, sud može doneti presudu zbog izostanka (kojom se usvaja tužbeni zahtev). |
|
| c. Može li zabrana pristupa da se izda bez prisustva učinioca? Ako je odgovor potvrdan, navedite uslove koje treba ispuniti. Da li lice protiv kojeg je izdat nalog za zaštitu ima pravo na žalbu? Ako ima, ko predstavlja drugostepeni organ? Molimo vas da opišete postupak žalbe (nadležni organ, vremenski okvir itd.). |
|
Odgovor: Zakon o parničnom postupku9 dopušta mogućnost donošenja presude o merama zaštite od nasilja u porodici ukoliko tuženi nije prisustvovao ročištu. Prema tuženom kojem je tužba sa pozivom za suđenje dostavljena, a koji ne dođe na pripremno ili prvo ročište za glavnu raspravu (ako pripremno ročište nije održano), ili ako dođe ali neće da se upusti u raspravljanje ili ne ospori tužbeni zahtev, sud može doneti presudu zbog izostanka (kojom se usvaja tužbeni zahtev). Uslovi su da je tuženi uredno pozvan, da nije podneskom osporio tužbeni zahtev; da osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi; da činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je podneo sâm tužilac ili sa činjenicama koje su opštepoznate; da ne postoje opštepoznate okolnosti zbog kojih tuženi nije mogao da dođe na ročište. Van ovog pravila, sud ima mogućnost da odluči o traženim merama zaštite i ako se upusti u raspravljanje odnosno izvođenje dokaza, ako je tuženi uredno pozvan a nije došao na zakazano ročište, ukoliko sud smatra da su izvedeni svi neophodni dokazi. Pravo na žalbu na presudu kojom se određuje jedna ili više mera zaštite imaju obe strane u postupku, iz zakonom predviđenih razloga, s tim da žalba ne odlaže izvršenje mera porodičnopravne zaštite od nasilja u porodici. |
|
|
| d. Da li mere zaštite moraju biti deo nekog drugog postupka (razvod, krivični postupak, pritvor itd.) ili se zahtev može podneti i odobriti nezavisno? |
|
Odgovor: Postupak u kojem se odlučuje o merama porodičnopravne zaštite od nasilja u porodici može se voditi kao samostalan postupak za zaštitu od nasilja u porodici u kojem će se tražiti izricanje jedne ili više mere zaštite. Takođe, ovaj postupak se može voditi i kao adhezioni, uz postupke o braku, starateljstvu i u drugim porodičnim sporovima predviđenim zakonom. Kada je reč o merama koje izriče prekršajni sud, one su samostalnog karaktera. Opisane mere u oblasti krivičnopravne zaštite vezane su za krivični proces koji se vodi za propisano krivično delo. |
| d. Da li mere zaštite moraju biti deo nekog drugog postupka (razvod, krivični postupak, pritvor itd.) ili se zahtev može podneti i odobriti nezavisno? |
|
Odgovor: Postupak u kojem se odlučuje o merama porodičnopravne zaštite od nasilja u porodici može se voditi kao samostalan postupak za zaštitu od nasilja u porodici u kojem će se tražiti izricanje jedne ili više mere zaštite. Takođe, ovaj postupak se može voditi i kao adhezioni, uz postupke o braku, starateljstvu i u drugim porodičnim sporovima predviđenim zakonom. Kada je reč o merama koje izriče prekršajni sud, one su samostalnog karaktera. Opisane mere u oblasti krivičnopravne zaštite vezane su za krivični proces koji se vodi za propisano krivično delo. |
|
|
| e. Da li je kršenje zabrane prilaska predmet krivičnih ili drugih sankcija? |
| Odgovor: Kako je već opisano, kršenje zabrane odnosno mera zaštite koje je sud odredio u parničnom postupku za zaštitu nasilja u porodici predstavlja krivično delo nasilja u porodici. Prekršajni zakon propisuje teže kazne za kršenje predviđenih obaveza, dok Zakonik o krivičnom postupku za mere zabrane prilaska i komuniciranja predviđa mogućnost izricanja težih mera. |
|
| e. Da li je kršenje zabrane prilaska predmet krivičnih ili drugih sankcija? |
|
Odgovor: Kako je već opisano, kršenje zabrane odnosno mera zaštite koje je sud odredio u parničnom postupku za zaštitu nasilja u porodici predstavlja krivično delo nasilja u porodici. Prekršajni zakon propisuje teže kazne za kršenje predviđenih obaveza, dok Zakonik o krivičnom postupku za mere zabrane prilaska i komuniciranja predviđa mogućnost izricanja težih mera. Međutim, kada je u pitanju kršenje mere bezbednosti izrečene sa pravnosnažnom presudom, zakon ne predviđa osnov za sankcionisanje. Autonomni ženski centar je predložio dopunu10 postojećih mera bezbednosti iz člana 89a u Krivičnom zakoniku, u vezi sa načinom praćenja njihovog sprovođenja i regulisanja postupanja u slučaju njihovog kršenja. Takođe, predloženo je usvajanje novih mera bezbednosti: udaljenje iz porodičnog domaćinstva i zabrana pristupa internetu (kada je krivično delo učinjeno putem interneta), kao i novi član – zaštitni nadzor po punom izvršenju kazne zatvora. |
|
|
|
[1] Porodični zakon, Službeni glasnik RS, br. 18/2005, 72/2011. [2] Zakonik o krivičnom postupku, Službeni glasnik RS, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014. [3] Krivični zakonik, Službeni glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012 i 104/2013. [4] Zakon o prekršajima, Službeni glasnik RS, br. 65/2013. [5] Autorke istraživanja Nevena Petrušić i Slobodanka Konstantinović-Vilić (2010). [6] Autorka istraživanja je Vanja Macanović (2013). [7] Autorke istraživanja su Slađana Jovanović i Biljana Simeunović-Patić (2012). [8] Autorka istraživanja je Vanja Macanović (2012). [8] Autorke istraživanja su Nevena Petrušić i Slobodanka Konstantinović-Vilić (2010). [9] Zakon o parničnom postupku, Službeni glasnik RS, br. 72/2011, 49/2013 – odluka US, 74/2013 – odluka US i 55/2014. [10] Predloge je u ime AŽC-a sastavila advokatica Vanja Macanović. Kompletno obrazloženje predloga videti u Prilogu br. 2. |
|
|
|
| Kampanju podržavaju: | ||
|
||
| Sadržaj stranice je isključiva odgovornost Autonomnog ženskog centra i ni na koji način ne odražava stavove donatora. | ||
| Kampanju podržavaju: | ||
|
|
||
| Sadržaj stranice je isključiva odgovornost Autonomnog ženskog centra i ni na koji način ne odražava stavove donatora. | ||
