Član 5 - Obaveze država i potpuna posvećenost
Član 3 – Definicije
Član 5 - Obaveze država i potpuna posvećenost
Član 7 - Sveobuhvatne i koordinirane politike
Član 8 - Finansijska sredstva
Član 9 - Udruženja građana i civilno društvo
Član 10 - Koordinaciono telo
Član 11 - Prikupljanje podataka i istraživanje
Član 15 - Obuka stručnjaka
Član 16 - Programi preventivne intervencije i programi za rad sa počiniocima nasilja
Član 18 - Opšte obaveze
Član 19 - Informisanje
Član 20 - Opšte usluge podrške
Član 21 - Pomoć kod pojedinačnih odnosno kolektivnih žalbi
Član 22 - Specijalizovane usluge podrške
Član 23 - Sigurne kuće
Član 24 - SOS telefoni
Član 25 - Podrška za žrtve seksualnog nasilja
Član 26 - Zaštita i podrška za decu svedoke
Član 27 - Prijavljivanje
Član 28 - Prijavljivanje stručnjaka
Član 29 - Građanske parnice i pravni lekovi
Član 30 - Naknada
Član 31 - Starateljstvo, pravo na posetu i bezbednost
Član 32 - Građanske posledice prinudnih brakova
Član 33 - Psihičko nasilje
Član 34 - Proganjanje
Član 35 - Fizičko nasilje
Član 36 - Seksualno nasilje, uključujući silovanje
Član 37 - Prinudni brak
Član 38 - Genitalno sakaćenje žena
Član 39 - Prinudni abortus i prinudna sterilizacija
Član 40 - Seksualno uznemiravanje
Član 41 - Pomaganje odnosno podstrekavanje i pokušaj
Član 42 - Neprihvatljiva opravdanja za krivična dela, uključujući i dela počinjena u ime takozvane časti
Član 43 - Važenje krivičnih dela
Član 44 - Nadležnost
Član 45 - Sankcije i mere
Član 46 - Otežavajuće okolnosti
Član 47 - Presuda druge strane ugovornice
Član 48 - Zabrana procesa obaveznog alternativnog razrešenja sporova odnosno određivanja kazne
Član 49 - Opšte obaveze
Član 50 - Neposredni odgovor, prevencija i zaštita
Član 51 - Procena rizika i upravljanje rizikom
Član 52 - Hitne mere zaštite
Član 53 - Mere zabrane prilaska odnosno zaštite
Član 54 - Istrage i dokazi
Član 55 - Postupci ex parte i po službenoj dužnosti
Član 56 - Mere zaštite
Član 57 - Pravna pomoć
Član 58 - Zastarelost
Član 59 - Boravišni status
Član 60 - Rodno zasnovani zahtevi za azil
Član 61 - Zabrana proterivanja, odnosno vraćanja (non-refoulement)
 
Član 5 - Obaveze država i potpuna posvećenost
Član 3 – Definicije
Član 5 - Obaveze država i potpuna posvećenost
Član 7 - Sveobuhvatne i koordinirane politike
Član 8 - Finansijska sredstva
Član 9 - Udruženja građana i civilno društvo
Član 10 - Koordinaciono telo
Član 11 - Prikupljanje podataka i istraživanje
Član 15 - Obuka stručnjaka
Član 16 - Programi preventivne intervencije i programi za rad sa počiniocima nasilja
Član 18 - Opšte obaveze
Član 19 - Informisanje
Član 20 - Opšte usluge podrške
Član 21 - Pomoć kod pojedinačnih odnosno kolektivnih žalbi
Član 22 - Specijalizovane usluge podrške
Član 23 - Sigurne kuće
Član 24 - SOS telefoni
Član 25 - Podrška za žrtve seksualnog nasilja
Član 26 - Zaštita i podrška za decu svedoke
Član 27 - Prijavljivanje
Član 28 - Prijavljivanje stručnjaka
Član 29 - Građanske parnice i pravni lekovi
Član 30 - Naknada
Član 31 - Starateljstvo, pravo na posetu i bezbednost
Član 32 - Građanske posledice prinudnih brakova
Član 33 - Psihičko nasilje
Član 34 - Proganjanje
Član 35 - Fizičko nasilje
Član 36 - Seksualno nasilje, uključujući silovanje
Član 37 - Prinudni brak
Član 38 - Genitalno sakaćenje žena
Član 39 - Prinudni abortus i prinudna sterilizacija
Član 40 - Seksualno uznemiravanje
Član 41 - Pomaganje odnosno podstrekavanje i pokušaj
Član 42 - Neprihvatljiva opravdanja za krivična dela, uključujući i dela počinjena u ime takozvane časti
Član 43 - Važenje krivičnih dela
Član 44 - Nadležnost
Član 45 - Sankcije i mere
Član 46 - Otežavajuće okolnosti
Član 47 - Presuda druge strane ugovornice
Član 48 - Zabrana procesa obaveznog alternativnog razrešenja sporova odnosno određivanja kazne
Član 49 - Opšte obaveze
Član 50 - Neposredni odgovor, prevencija i zaštita
Član 51 - Procena rizika i upravljanje rizikom
Član 52 - Hitne mere zaštite
Član 53 - Mere zabrane prilaska odnosno zaštite
Član 54 - Istrage i dokazi
Član 55 - Postupci ex parte i po službenoj dužnosti
Član 56 - Mere zaštite
Član 57 - Pravna pomoć
Član 58 - Zastarelost
Član 59 - Boravišni status
Član 60 - Rodno zasnovani zahtevi za azil
Član 61 - Zabrana proterivanja, odnosno vraćanja (non-refoulement)
 
Član 5 - Obaveze država i potpuna posvećenost1
1) Strane moraju biti uzdržane od učešća u bilo kakvom činu nasilja nad ženama i obezbeđuju da državni organi, zvaničnici, službenici, ustanove i drugi akteri koji nastupaju u ime države postupaju u skladu sa ovom obavezom.

2) Strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i da sa potpunom posvećenošću2 spreče, istraže, kazne i obezbede reparaciju za dela nasilja obuhvaćena ovom konvencijom koja počine nedržavni subjekti.
 
0 – pitanje nije regulisano zakonom / politikom, ili postojeća regulativa je vrlo daleko od standarda Konvencije (standard iz Konvencije se smatra minimalnim standardom)
1 – postoji regulacija, ali nije postignut standard Konvencije (u rešenju i / ili primeni)
2 – postignut standard Konvencije ili sasvim blizu standardu u rešenju
3 - postignut standard Konvencije ili sasvim blizu standardu u rešenju i u primeni
4 – pitanje je u državi rešeno iznad standarda Konvencije SE
Generalna procena čl. 5 Obaveze država i potpuna posvećenost1
Poređenje između država čl. 5 Obaveze država i potpuna posvećenost1
PITANJA
 
a. Ako postoje definicije o nasilju prema ženama i nasilju u porodici, kakvu vrstu državne odgovornosti one podrazumevaju? Da li je to pozitivna obaveza – da se spreči, istraži, kazni i obezbedi reparacija za žrtve uz potpunu posvećenost (da se zaštite žrtve tih akata uz pomoć nedržavnih aktera) – ili negativna obaveza – da se uzdrže od ovih akcija kada istupaju u ime države?3
Odgovor: Republika Srbija je donošenjem propisa u oblasti prevencije i zaštite žrtava nasilja prema ženama, uključujući nasilje u porodici, preuzela brojne pozitivne i negativne obaveze. Iako Ustav Republike Srbije4, kao najviši pravni akt u državi, ne pominje izričito nasilje prema ženama niti nasilje u porodici, pozitivne i negativne obaveze države sadržane su u opštim jemstvima ljudskih prava, čije uživanje država mora obezbediti ne samo u odnosu na postupanja „privatnih lica“, već i u odnosu na postupanja državnih organa, za čije propuste u radu (nezakonit ili nepravilan rad) odgovara država.
PLUS
a. Ako postoje definicije o nasilju prema ženama i nasilju u porodici, kakvu vrstu državne odgovornosti one podrazumevaju? Da li je to pozitivna obaveza – da se spreči, istraži, kazni i obezbedi reparacija za žrtve uz potpunu posvećenost (da se zaštite žrtve tih akata uz pomoć nedržavnih aktera) – ili negativna obaveza – da se uzdrže od ovih akcija kada istupaju u ime države?3
Odgovor: Republika Srbija je donošenjem propisa u oblasti prevencije i zaštite žrtava nasilja prema ženama, uključujući nasilje u porodici, preuzela brojne pozitivne i negativne obaveze. Iako Ustav Republike Srbije4, kao najviši pravni akt u državi, ne pominje izričito nasilje prema ženama niti nasilje u porodici, pozitivne i negativne obaveze države sadržane su u opštim jemstvima ljudskih prava, čije uživanje država mora obezbediti ne samo u odnosu na postupanja „privatnih lica“, već i u odnosu na postupanja državnih organa, za čije propuste u radu (nezakonit ili nepravilan rad) odgovara država. Ustavom se jamči ravnopravnost žena i muškaraca, a takođe i osnovna ljudska prava i slobode, kao što su pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije; pravo na sudsku zaštitu u slučaju povrede ili uskraćivanja ljudskog ili manjinskog prava zajemčenog Ustavom i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale; pravo na život; nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta; pravo na pravično suđenje; na rehabilitaciju i naknadu štete; pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo.
Zakonom o ravnopravnosti polova5 propisano je preduzimanje posebnih mera za sprečavanje i otklanjanje diskriminacije zasnovane na polu i rodu i postupak pravne zaštite lica izloženih diskriminaciji. Organi javne vlasti su dužni da planiraju, organizuju, sprovode i finansiraju mere namenjene podizanju svesti javnosti o potrebi sprečavanja nasilja u porodici.
Zakon o zabrani diskriminacije6 kao meru opšte prevencije zabranjuje fizičko i drugo nasilje, eksploataciju, izražavanje mržnje, omalovažavanje, ucenjivanje i uznemiravanje s obzirom na pol, kao i javno zagovaranje, podržavanje i postupanje u skladu sa predrasudama, običajima i drugim društvenim obrascima ponašanja koji su zasnovani na ideji podređenosti ili nadređenosti polova, odnosno stereotipnih uloga polova. Propisano je da svako ima pravo da ga nadležni sudovi i drugi organi javne vlasti Republike Srbije efikasno štite od svih oblika diskriminacije.
U oblasti porodičnopravne zaštite, Porodični zakon7 propisuje da je nasilje u porodici zabranjeno i da svako ima, u skladu sa zakonom, pravo na zaštitu od nasilja u porodici. Država ima obavezu da preduzima sve potrebne mere za zaštitu deteta od zanemarivanja, od fizičkog, seksualnog i emocionalnog zlostavljanja te od svake vrste eksploatacije. Zakonom su propisane i mere zaštite od nasilja u porodici. Nasilje u porodici predviđeno je Krivičnim zakonikom8 kao krivično delo, dok su Zakonikom o krivičnom postupku9 propisane procesne obaveze i postupanje državnih organa (policije, sudova i javnog tužilaštva) u istraživanju i procesiuranju krivičnih dela, ali i prava žrtava kao oštećenih lica.
Nacionalna strategija za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti za period od 2010. do 2015. godine sadrži niz mera i aktivnosti od strane državnih organa u okviru posebnog cilja „Prevencija i suzbijanje svih vidova nasilja nad ženama i obezbeđivanje sveobuhvatnog sistema zaštite za žene žrtve nasilja“. Nacionalna strategija za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima sadrži strateške ciljeve koji se odnose na uspostavljanje sistema primarne, sekundarne i tercijarne prevencije; unapređivanje normativnog okvira za zaštitu žena od nasilja; unapređivanje multisektorske saradnje i podizanje kapaciteta organâ i službi; kao i unapređivanje sistema mera zaštite i podrške žrtvama nasilja. I drugi državni strateški dokumenti kroz raznovrsne mere i aktivnosti sadrže obavezu državnih organa u suzbijanju i sprečavanju nasilja usmerenog na različite grupe (decu, mlade, starije osobe, Rome i slično)10.
Program za zaštitu žena od nasilja u porodici i u partnerskim odnosima u Autonomnoj pokrajini Vojvodini od 2014. do 2020. godine sadrži niz mera u nadležnosti organa i organizacija na teritoriji pokrajine u okviru poglavlja: opšti pristup, pravila i principi, preventivne mere, zaštita i podrška, praćenje, procena efekata i revizija, koje su usaglašene sa sadržajem Konvencije Saveta Evrope.
Prema Opštem protokolu o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima, koji je Vlada Republike Srbije usvojila 2011. godine, u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima, obavezu postupanja u slučajevima nasilja u porodici imaju: policija, ustanove socijalne zaštite i drugi pružaoci usluga u sistemu socijalne zaštite, zdravstvene ustanove i drugi oblici zdravstvene službe, ustanove u sistemu obrazovanja i vaspitanja u slučajevima kada su uključena deca svedoci nasilja, javno tužilaštvo, redovni i prekršajni sudovi. Svi učesnici će kroz saradnju doprineti izradi individualnog plana integrisanih usluga, koji obezbeđuje celovitu, koherentnu, delotvornu i efikasnu zaštitu za ženu žrtvu i nenasilne članove njene porodice. Nakon usvajanja Opšteg protokola doneti su i posebni protokoli: Poseban protokol Ministarstva zdravlja Republike Srbije za zaštitu i postupanje sa ženama koje su izložene nasilju (2010), Poseban protokol o postupanju centara za socijalni rad – organa starateljstva – u slučajevima nasilja u porodici i ženama u partnerskim odnosima (2013), Poseban protokol o postupanju policijskih službenika u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima (2013) i Poseban protokol za pravosuđe u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i partnerskim odnosima (2014).
Kao što je istaknuto, negativne obaveze države u pogledu nasilja nad ženama i nasilja u porodici imaju svoje utemeljenje prvenstveno u ustavnim jemstvima osnovnih ljudskih prava, čije uživanje država mora obezbediti i u odnosu na postupanja državnih organa, za čije propuste u radu (nezakonit ili nepravilan rad) odgovara država. Ove obaveze su razrađene u brojnim zakonskim i podzakonskim aktima kojima se reguliše postupanje državnih organa u pojedinim oblastima, iako se ne izdvaja posebno oblast nasilja nad ženama. Tako se, na primer, Zakonom o zabrani diskriminacije diskriminatorsko postupanje službenog lica, odnosno odgovornog lica u organu javne vlasti, smatra težom povredom radne dužnosti, a propagiranje ili vršenje diskriminacije od strane organâ javne vlasti i u postupcima pred organima javne vlasti smatra se težim oblikom diskriminacije.
Važno je napomenuti kako je – u okviru obaveza države da spreči, istraži, kazni i obezbedi reparacije za žrtve u oblasti nasilja prema ženama i nasilja u porodici – pitanje reparacija za žrtve uglavnom zanemareno. Ovaj aspekt je regulisan kako kroz ustavna jamstva tako i kroz posebne zakone, ali nije posebno razdvojen od opštih prava i položaja žrtava kršenja prava iz drugih oblasti. Bilo da je reč o povredi prava od strane državnih organa ili „privatnih lica“, reparacije se svode na pitanje naknade štete, dok je pitanje rehabilitacije žrtava u potpunosti zanemareno. Ustavnim jemstvima garantuje se pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju određenom licu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, dok su opšta pravila o naknadi štete sadržana u Zakonu o obligacionim odnosima11. Takođe, Zakon o ravnopravnosti polova i Zakon o zabrani diskriminacije u okviru sudske zaštite predviđaju i zabranu ponavljanja radnji koje su izazvale povredu, kao i naknadu materijalne ili nematerijalne štete.
MINUS
b. Postoji li postupak koji bi obezbedio da standarde potpune posvećenosti prate organi koji su odgovorni za: (a) sprečavanje, (b) zaštitu, (c) istragu, (d) kažnjavanje i/lii (e) obezbeđivanje reparacije za dela nasilja prema ženama i nasilja u porodici? Ako postoji, navedite vrstu postupka, uključujući i drugostepeni organ koji preispituje rezultate, ko pokreće postupak, i na osnovu čega, koja je vrsta postupka u pitanju – upravni ili sudski postupak, da li žrtve nemara i/ili zlostavljanja imaju na raspolaganju sudsku zaštitu.
Odgovor: U postupku ostvarivanja građanskopravne zaštite, posebno sudske zaštite koja je predviđena Zakonom o zabrani diskriminacije, Zakonom o ravnopravnosti polova i Porodičnim zakonom, shodno se primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku12 koje se odnose na redovne i vanredne pravne lekove za preispitivanje sudskih odluka. Stranka ima pravo da, iz zakonom propisanih razloga, izjavi žalbu kao redovni pravni lek protiv presude donete u prvom stepenu, o kojoj odlučuje drugostepeni sud. Protiv presude donete u drugom stepenu predviđeni su vanredni pravni lekovi, i to: revizija, koja se podnosi Vrhovnom kasacionom sudu u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude; zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude, koji republički javni tužilac može da podnese Vrhovnom kasacionom sudu; kao i predlog za ponavljanje postupka ako je, između ostalog, presudom Evropskog suda za ljudska prava ili Ustavnog suda utvrđena povreda ili uskraćivanje zajemčenih ljudskih prava.
PLUS
b. Postoji li postupak koji bi obezbedio da standarde potpune posvećenosti prate organi koji su odgovorni za: (a) sprečavanje, (b) zaštitu, (c) istragu, (d) kažnjavanje i/lii (e) obezbeđivanje reparacije za dela nasilja prema ženama i nasilja u porodici? Ako postoji, navedite vrstu postupka, uključujući i drugostepeni organ koji preispituje rezultate, ko pokreće postupak, i na osnovu čega, koja je vrsta postupka u pitanju – upravni ili sudski postupak, da li žrtve nemara i/ili zlostavljanja imaju na raspolaganju sudsku zaštitu.
Odgovor: U postupku ostvarivanja građanskopravne zaštite, posebno sudske zaštite koja je predviđena Zakonom o zabrani diskriminacije, Zakonom o ravnopravnosti polova i Porodičnim zakonom, shodno se primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku12 koje se odnose na redovne i vanredne pravne lekove za preispitivanje sudskih odluka. Stranka ima pravo da, iz zakonom propisanih razloga, izjavi žalbu kao redovni pravni lek protiv presude donete u prvom stepenu, o kojoj odlučuje drugostepeni sud. Protiv presude donete u drugom stepenu predviđeni su vanredni pravni lekovi, i to: revizija, koja se podnosi Vrhovnom kasacionom sudu u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude; zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude, koji republički javni tužilac može da podnese Vrhovnom kasacionom sudu; kao i predlog za ponavljanje postupka ako je, između ostalog, presudom Evropskog suda za ljudska prava ili Ustavnog suda utvrđena povreda ili uskraćivanje zajemčenih ljudskih prava.
U postupku ostvarivanja krivičnopravne zaštite, Zakonik o krivičnom postupku13 predviđa pravo žalbe na prvostepenu sudsku odluku, ali je ovo pravo u odnosu na žrtvu koja ima procesni položaj oštećenog lica ograničeno. Oštećeni može izjaviti žalbu samo zbog odluke suda o troškovima krivičnog postupka i o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu, a ako je javni tužilac preuzeo krivično gonjenje od oštećenog/-e kao tužioca, oštećeni/-a može izjaviti žalbu po svim osnovama zbog kojih se presuda može pobijati (čl. 433).
Procesna pravila kako parničnog tako i krivičnog postupka predviđaju i pravo stranke da tokom postupka, ukoliko postoje zakonom propisani razlozi koji dovode u pitanje nepristrasnost suda, podnesu zahtev za izuzeće ili isključenje (u parničnom postupku) odnosno zahtev za izuzeće (u krivičnom postupku) postupajućeg sudije. U krivičnom postupku „stranka“ podrazumeva tužioca i okrivljenog, pa ovo pravo pripada samo oštećenom licu koje ima procesni položaj privatnog odnosno subsidijarnog tužioca. O zahtevu za izuzeće ili isključenje odlučuje predsednik suda; ako se zahtev odnosi na njega odlučuje predsednik neposredno višeg suda; o zahtevu koji se odnosi na predsednika Vrhovnog kasacionog suda odlučuje Opšta sednica. U krivičnom postupku predviđena je shodna primena odredbi o izuzeću i na javnog tužioca.
Zakon o uređenju sudova14 predviđa da strane i drugi učesnici u postupku imaju pravo na podnošenje pritužbe na rad suda ako smatraju da se postupak odugovlači, da je nepravilan ili da postoji bilo kakav nedozvoljen uticaj na njegov tok i ishod. O osnovanosti pritužbe odlučuje predsednik suda, koji je dužan da o odluci i preduzetim merama obavesti podnosioca i predsednika neposredno višeg suda.
Zakon o socijalnoj zaštiti15 propisuje da korisnik koji nije zadovoljan pruženom uslugom, postupkom ili ponašanjem pružaoca usluga, može podneti pritužbu nadležnom organu, kao i da se protiv rešenja kojim se odbija zahtev za korišćenje usluge može izjaviti žalba (čl. 73) ministarstvu nadležnom za socijalnu zaštitu, odnosno nadležnom organu autonomne pokrajine ili organu jedinice lokalne samouprave. U pogledu primene Zakona inspekcijski nadzor nad radom ustanova socijalne zaštite i pružalaca usluga socijalne zaštite vrši ministarstvo nadležno za socijalnu zaštitu, preko inspektora socijalne zaštite (čl. 168). Pored toga, Pravilnikom o organizaciji, normativima i standardima rada centra za socijalni rad regulisani su standardi za vođenje slučaja.
Prema Zakonu o policiji16, svako ima pravo da Ministarstvu unutrašnjih poslova podnese pritužbu protiv policijskog službenika ako smatra da su mu nezakonitom ili nepravilnom radnjom policijskog službenika povređena prava ili slobode (čl. 180), a o pritužbi odlučuje rukovodilac organizacione jedinice odnosno komisija ministarstva. Pored toga, spoljašnju kontrolu rada policije vrše Narodna skupština, Vlada, nadležni pravosudni organi, organi državne uprave nadležni za određene poslove nadzora i drugi zakonom ovlašćeni organi i tela (čl. 170). Unutrašnju kontrolu rada policije vrši Sektor unutrašnje kontrole policije (čl. 171). Sektor unutrašnje kontrole policije vrši kontrolu zakonitosti rada policije, a naročito u pogledu poštovanja i zaštite ljudskih prava pri izvršavanju policijskih zadataka i primeni policijskih ovlašćenja (čl. 172). Sektor unutrašnje kontrole policije postupa na osnovu predloga, pritužbi i predstavki fizičkih i pravnih lica, povodom pisanih obraćanja pripadnika policije i po sopstvenoj inicijativi, odnosno na osnovu prikupljenih obaveštenja i drugih saznanja (čl. 174). Pored toga, definisana su i Uputstvu o postupanju policijskih službenika prema maloletnim i mlađim punoletnim licima (2006).
Na osnovu Zakona o zdravstvenoj zaštiti17 (član 39), pacijent kojem je uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu, odnosno pacijent koji nije zadovoljan pruženom zdravstvenom uslugom, ili postupkom zdravstvenog ili drugog radnika zdravstvene ustanove, može podneti prigovor zdravstvenom radniku koji rukovodi procesom rada ili licu zaposlenom u zdravstvenoj ustanovi koje obavlja poslove zaštite pacijentovih prava. Slično tome, prema Zakonu o pravima pacijenata (2013), pacijent koji smatra da mu je uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu, ili da mu je postupkom zdravstvenog radnika, odnosno zdravstvenog saradnika, uskraćeno neko od prava iz oblasti zdravstvene zaštite, ima pravo da podnese prigovor zdravstvenom radniku koji rukovodi procesom rada ili direktoru zdravstvene ustanove, odnosno osnivaču privatne prakse ili savetniku za zaštitu prava pacijenata (član 30).
Prema Zakonu o Zaštitniku građana18 (čl. 25), lice koje smatra da su mu aktom, radnjom ili nečinjenjem organa uprave povređena prava može da podnese pritužbu Zaštitniku građana. Pre podnošenja pritužbe podnosilac je dužan da pokuša zaštititi svoja prava u odgovarajućem pravnom postupku. Zaštitnik građana će uputiti podnosioca pritužbe na pokretanje odgovarajućeg pravnog postupka, ako je takav postupak predviđen, a neće pokretati postupak dok ne budu iscrpljena sva pravna sredstva. Izuzetno, Zaštitnik građana može pokrenuti postupak i pre nego što su iscrpljena sva pravna sredstva, ako bi podnosiocu pritužbe bila naneta nenadoknadiva šteta ili ako se pritužba odnosi na povredu principa dobre uprave, posebno nekorektan odnos organa uprave prema podnosiocu pritužbe, neblagovremen rad ili druga kršenja pravila etičkog ponašanja zaposlenih u organima uprave.
Zakonom o zabrani diskriminacije (čl. 35) propisano je da lice koje smatra kako je pretrpelo diskriminaciju podnosi Povereniku pritužbu bez obaveze plaćanja takse ili druge naknade. Poverenik podnosi Narodnoj skupštini godišnji izveštaj o stanju u oblasti zaštite ravnopravnosti, koji sadrži ocenu rada organâ javne vlasti, pružalaca usluga i drugih lica, uočene propuste i preporuke za njihovo otklanjanje.
U slučaju propusta nadležnih državnih organa da obezbede ostvarivanje zagarantovanih prava i zaštite, žrtva rodno zasnovanog nasilja ili nasilja u porodici može pokrenuti postupak podnošenjem ustavne žalbe Ustavnom sudu Srbije. Prema Zakonu o Ustavnom sudu19, postupak po ustavnoj žalbi može se voditi protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj su poverena javna ovlašćenja a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska prava i slobode zajemčena Ustavom RS (čl. 82, st. 1), kao i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima čiju neposrednu primenu garantuje Ustav. Uslov vođenja postupka pred sudom jeste da su iscrpljena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na sudsku zaštitu.
MINUS
c. Da li je u poslednje dve godine pokrenut ijedan postupak protiv pojedinaca – državnih zvaničnika – za kršenje standarda potpune posvećenosti kod slučajeva nasilja prema ženama i u porodici? Ako je odgovor potvrdan, navedite te slučajeve nasilja prema ženama i u porodici te sprovedene pravne postupke (tip postupka, organ nadležan za slučajeve potpune posvećenosti, ishod postupka, koja je godina u pitanju).
Odgovor: Prema podacima iz Redovnog godišnjeg izveštaja Zaštitnika građana za 2013. godinu, u oblasti rodne ravnopravnosti najteži problem je rasprostranjenost i intenzivnost nasilja u porodici, uz zaključak da institucije nisu dovoljno efikasne u suzbijanju te, najdrastičnije posledice rodne neravnopravnosti (tokom 2013. godine preko 40 žena izgubilo je život u porodičnom nasilju). U oblasti rodne ravnopravnosti Zaštitnik građana je primio 141 pritužbu, a po sopstvenoj inicijativi istraživao je 6 slučajeva.20 Broj pritužbi u ovoj godini veći je za oko 55% u odnosu na prethodnu. Postupajući po pritužbama iz 2013. i ranijih godina, nadležnim organima upućeno je ukupno 35 preporuka, koje su se odnosile na 11 predmeta.
PLUS
c. Da li je u poslednje dve godine pokrenut ijedan postupak protiv pojedinaca – državnih zvaničnika – za kršenje standarda potpune posvećenosti kod slučajeva nasilja prema ženama i u porodici? Ako je odgovor potvrdan, navedite te slučajeve nasilja prema ženama i u porodici te sprovedene pravne postupke (tip postupka, organ nadležan za slučajeve potpune posvećenosti, ishod postupka, koja je godina u pitanju).
Odgovor: Prema podacima iz Redovnog godišnjeg izveštaja Zaštitnika građana za 2013. godinu, u oblasti rodne ravnopravnosti najteži problem je rasprostranjenost i intenzivnost nasilja u porodici, uz zaključak da institucije nisu dovoljno efikasne u suzbijanju te, najdrastičnije posledice rodne neravnopravnosti (tokom 2013. godine preko 40 žena izgubilo je život u porodičnom nasilju). U oblasti rodne ravnopravnosti Zaštitnik građana je primio 141 pritužbu, a po sopstvenoj inicijativi istraživao je 6 slučajeva.20 Broj pritužbi u ovoj godini veći je za oko 55% u odnosu na prethodnu. Postupajući po pritužbama iz 2013. i ranijih godina, nadležnim organima upućeno je ukupno 35 preporuka, koje su se odnosile na 11 predmeta. Do 31. 12. 2012. nadležni organi izvršili su 26 preporuka, 7 nisu, dok su ostāle i dalje u roku za postupanje.
U resoru koji se bavi pitanjima rodne ravnopravnosti najveći broj pritužbi odnosio se na povrede posebnih prava u oblasti rodne ravnopravnosti, od kojih nasilje u porodici čini 23,4% slučajeva. Kao karakterističan primer navodi se situacija u kojoj je Zaštitnik građana na osnovu saznanja iz medija o partnerskom nasilju (kada je muškarac aktiviranjem ručne bombe ubio svoju vanbračnu suprugu i sebe, naočigled njihovog maloletnog deteta), po sopstvenoj inicijativi pokrenuo postupak kontrole pravilnosti i zakonitosti rada nadležnog Centra za socijalni rad i Policijske uprave. Tokom postupka je utvrđeno da su organ starateljstva i Policijska uprava propustili da, prilikom identifikovanja postojanja partnerskog nasilja, preduzmu sve zakonom propisane mere zaštite od nasilja, ali i da uspostave sveobuhvatnu saradnju, kako bi se sačuvali životi žrtve nasilja i počinioca. Organima su upućene preporuke21 da u budućim slučajevima nasilja u porodici, naročito rodno zasnovanog nasilja, u najvećoj meri koriste svoje nadležnosti i ovlašćenja utvrđena zakonom, kao i da u potpunosti izvršavaju svoje obaveze radi pravovremene, potpune i delotvorne zaštite žrtava nasilja.
Prema podacima iz Redovnog godišnjeg izveštaja zaštitnika građana za 2012. godinu u oblasti rodne ravnopravnosti primljeno je 89 pritužbi, u 6 predmeta postupak je pokrenut po sopstvenoj inicijativi. U odnosu na 2011. godinu, broj primljenih pritužbi u 2012. otprilike je tri puta veći. U okviru posebnih prava u oblasti rodne ravnopravnosti slučajevi nasilja u porodici učestvuju sa 32,73%.
U Posebnom izveštaju zaštitnika građana o situaciji porodičnog nasilja nad ženama u Srbiji, u zaključnim konstatacijama po predmetima nasilja u porodici u 2009. godini, navodi se da je Zaštitnik građana, po sopstvenoj inicijativi, tokom 2009. pokrenuo postupak kontrole pravilnosti i zakonitosti rada nadležnih centra za socijalni rad i područnih policijskih uprava u preko 30 slučajeva nasilja u porodici, čije su žrtve, bile žene (supruge, partnerke, vanbračne supruge), a učinioci bračni i vanbračni partneri, partneri u emocionalnoj vezi, kao i nekadašnji bračni partneri (razvedeni supružnici). Cilj je bio da se prikupe informacije o merama i aktivnostima centara za socijalni rad i policije na zaštiti i prevenciji nasilja u porodici, identifikaciji faktora rizika i prepoznavanju rizičnih slučajeva u cilju pružanja pomoći svakome ko trpi porodično nasilje, u skladu sa Ustavom i zakonima utvrđenim obavezama u postupanju tih organa.
Takođe, postupajući u okviru zakonom utvrđenih ovlašćenja, Zaštitnik građana je, na osnovu apela Autonomnog ženskog centra i saznanja iz medija o jednom zločinu sa tragičnim ishodom koji se odigrao 2012. godine, po sopstvenoj inicijativi pokrenuo postupak kontrole pravilnosti i zakonitosti rada policijske uprave, lokalne bolnice i centra za socijalni rad, o čemu je obavestio Ministarstvo unutrašnjih poslova, Kabinet ministra, Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike i Ministarstvo zdravlja. Analizom odgovora, koji su dostavljeni nakon pokretanja postupka po sopstvenoj inicijativi, Zaštitnik građana je zaključio da policijski službenici nisu postupali u skladu sa zakonskim normama i Opštim protokolom o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima. Pošto je Zaštitnik građana pokrenuo postupak kontrole zakonitosti i pravilnosti rada konkretne policijske uprave, Sektor unutrašnje kontrole policije je po utvrđivanju činjeničnog stanja predložio načelniku te policijske uprave da protiv dva policijska službenika podnese predloge za pokretanje disciplinskih postupaka zbog izvršenja teških povreda službenih dužnosti iz čl. 157, st. 1, tačka 14, Zakona o policiji (nezakonit, nesavestan, nemaran rad ili propuštanje radnje za koju je zaposleni ovlašćen a koji su prouzrokovali ili su mogli da prouzrokuju štetu ili nezakonitost u radu), što je i učinjeno, a protiv jednog policijskog službenika podneta je krivična prijava zbog postojanja sumnje da je izvršio krivično delo nesavestan rad u službi iz člana 361, stav 2, Krivičnog zakonika.
MINUS
d. Postoje li relevantni dokumenti (kao što su protokoli, profesionalne smernice itd.) koji bi obezbedili da se standardi potpune posvećenosti poštuju u slučajevima nasilja prema ženama i u porodici? Ko je izradio ta dokumenta: (a) nadležni organi direktno zaduženi za zaštitu, prevenciju i kažnjavanje nasilja nad ženama i u porodici, (b) organi za nadzor ili praćenje, resorna ministarstva – Ombudsman, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti itd. Da li su to: (a) interni standardi, (b) opšti ili posebni protokoli, (c) smernice, (d) preporuke itd.? Molimo vas da date komentar na pravnu hijerarhiju i o tome da li su oni pravno obavezujući.
Odgovor: Prema Opštem protokolu o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima (akt je instruktivne prirode i pripremila ga je Uprava za rodnu ravnopravnost u okviru Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike), učesnici nosioci sistema zaštite od nasilja u porodici dužni su da postave prava žrtve u središte svih mera koje se primenjuju kroz delotvornu saradnju, kako bi ispunili svoje zakonske obaveze i svrhu intervencije koju pružaju.
PLUS
d. Postoje li relevantni dokumenti (kao što su protokoli, profesionalne smernice itd.) koji bi obezbedili da se standardi potpune posvećenosti poštuju u slučajevima nasilja prema ženama i u porodici? Ko je izradio ta dokumenta: (a) nadležni organi direktno zaduženi za zaštitu, prevenciju i kažnjavanje nasilja nad ženama i u porodici, (b) organi za nadzor ili praćenje, resorna ministarstva – Ombudsman, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti itd. Da li su to: (a) interni standardi, (b) opšti ili posebni protokoli, (c) smernice, (d) preporuke itd.? Molimo vas da date komentar na pravnu hijerarhiju i o tome da li su oni pravno obavezujući.
Odgovor: Prema Opštem protokolu o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima (akt je instruktivne prirode i pripremila ga je Uprava za rodnu ravnopravnost u okviru Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike), učesnici nosioci sistema zaštite od nasilja u porodici dužni su da postave prava žrtve u središte svih mera koje se primenjuju kroz delotvornu saradnju, kako bi ispunili svoje zakonske obaveze i svrhu intervencije koju pružaju. Očekuje se da svi učesnici saradnjom doprinesu izradi individualnog plana integrisanih usluga. Nakon usvajanja Opšteg protokola doneti su i posebni protokoli, takođe akti instruktivne prirode koje su izradila resorna ministarstva.22 U skladu sa Opštim protokolom za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja u ovoj oblasti su doneti i posebni protokoli.23
I drugi zakoni, pravilnici i kodeksi definišu prava korisnika, ali se ne odnose specifično na nasilje prema ženama ili nasilja u porodici.24
MINUS
e. Da li je bilo slučajeva nasilja prema ženama ili u porodici pred državnim sudom u kojima su se kršili standardi potpune posvećenosti u slučajevima nasilja nad ženama / u porodici? Da li je bilo slučajeva pred međudržavnim telom (Sud za ljudska prava Saveta Evrope i Komitet CEDAW) zbog kršenja ljudskih prava žrtava?
Odgovor: Pred Ustavnim sudom Srbije, ali ni pred međunarodnim telima, kao što su Evropski sud za ljudska prava ili komiteti UN, nije bilo relevantnih slučajeva za Srbiju u ovoj oblasti.
e. Da li je bilo slučajeva nasilja prema ženama ili u porodici pred državnim sudom u kojima su se kršili standardi potpune posvećenosti u slučajevima nasilja nad ženama / u porodici? Da li je bilo slučajeva pred međudržavnim telom (Sud za ljudska prava Saveta Evrope i Komitet CEDAW) zbog kršenja ljudskih prava žrtava?
Odgovor: Pred Ustavnim sudom Srbije, ali ni pred međunarodnim telima, kao što su Evropski sud za ljudska prava ili komiteti UN, nije bilo relevantnih slučajeva za Srbiju u ovoj oblasti.
MINUS
f. Da li je bilo istraživanja o profesionalnim stavovima, uključujući stereotipe o nasilju prema ženama, rodno zasnovanom nasilju i/ili nasilju u porodici? Ako je odgovor potvrdan, navedite informacije o uzorku istraživanja i metodologiji, rezultatima i preporukama, ako je moguće.
Odgovor: Autonomni ženski centar iz Beograda je izdao publikaciju „Procena stavova zdravstvenih radnika o rodno uslovljenom nasilju – fokus-grupe“.25 Ukupno su bile uključene 143 osobe u 12 domova zdravlja. Kako se navodi u publikaciji, istraživanje kroz fokus-grupe otkrilo je veliki prostor neznanja, zabluda i predrasuda kod zdravstvenih radnika, kao i čitav spektar nedostataka u shvatanju vlastite uloge u odnosu i postupcima sa žrtvama rodnog nasilja.
PLUS
f. Da li je bilo istraživanja o profesionalnim stavovima, uključujući stereotipe o nasilju prema ženama, rodno zasnovanom nasilju i/ili nasilju u porodici? Ako je odgovor potvrdan, navedite informacije o uzorku istraživanja i metodologiji, rezultatima i preporukama, ako je moguće.
Odgovor: Autonomni ženski centar iz Beograda je izdao publikaciju „Procena stavova zdravstvenih radnika o rodno uslovljenom nasilju – fokus-grupe“.25 Ukupno su bile uključene 143 osobe u 12 domova zdravlja. Kako se navodi u publikaciji, istraživanje kroz fokus-grupe otkrilo je veliki prostor neznanja, zabluda i predrasuda kod zdravstvenih radnika, kao i čitav spektar nedostataka u shvatanju vlastite uloge u odnosu i postupcima sa žrtvama rodnog nasilja. Kvalitativno istraživanje, primenom fokus-grupa, ukazalo je na potrebu javnog zalaganja za novu, kvalitetniju ulogu zdravstvenog radnika, kojem uspostavljanje modela dobre prakse u postupanju sa žrtvama rodnog nasilja treba da postane sastavni deo profesionalnog angažmana. Uočene činjenice ukazuju na potrebu za uspostavljanjem stalne edukacije kroz rad i superviziju zdravstvenih radnika u primarnoj zdravstvenoj zaštiti o postupanju sa žrtvama nasilja i uvođenje zakonske obaveze otkrivanja i dokumentovanja rodnog nasilja kako bi se obezbedili uslovi za njegovo suzbijanje i prevenciju u sektoru primarne zdravstvene zaštite.
Autonomni ženski centar je izdao publikaciju „Vodič za zastupanje prava žena sa iskustvom nasilja pred centrom za socijalni rad i policijom“.26 Istraživanjem su obuhvaćeni odgovori 134 ispitanice (žene sa iskustvom nasilja) iz 13 gradova odnosno opština. Prema nalazima istraživanja, neadekvatni stavovi i komentari profesionalaca u službama, bez obzira na preduzete intervencije, učestali su razlog nezadovoljstva korisnica usluga (žena sa iskustvom nasilja). Shodno ciljevima istraživanja i dobijenim nalazima, definisane su sledeće preporuke: informisati žene o drugim uslugama podrške u zajednici – uputiti na žensku organizaciju, kao i na druge institucije sistema za zaštitu prava žena sa iskustvom nasilja (upućivanje može biti usmeno, ali i kroz davanje informativnih letaka o radu ženske organizacije, ili upućivanjem na broj telefona i adresu organizacije ili institucija); preduzeti više direktnih intervencija u nadležnosti centra za socijalni rad i policije, koje bi doprinele povećanju bezbednosti žena i zaustavljanju nasilja (kada je u pitanju centar za socijalni rad, to se pre svega odnosi na podnošenje tužbi za mere zaštite i mere upozorenja nasilnika; kada je u pitanju policija, to se odnosi na privođenje nasilnika kada za to postoje zakonski uslovi, kao i podnošenje krivičnih prijava).
Istraživanje o položaju žena žrtava nasilja u krivičnopravnom sistemu koje je sproveo Autonomni ženski centar,27 vođeno je na dva nivoa: (a) profesionalci su pitani o svojoj praksi i mišljenjima u vezi sa pravima žrtve, (b) žene su pitane za iskustva u susretu sa predstavnicima krivičnopravnog sistema (policija i tužilaštvo).
Pogledi profesionalaca u vezi sa pravima žrtava prikupljeni su od 49 sudija i sudijskih pomoćnika i 16 zamenika tužioca i saradnika. Njihovo je mišljenje kako bi podrška trebalo da se obezbedi svim maloletnim žrtvama (43%), svim žrtvama (31%) i posebno osetljivim žrtvama (28%). Oni takođe misle da su žrtvama potrebni prvenstveno materijalna pomoć (48%), privremeni smeštaj (48%), socijalna i psihološka podrška (41,5%), pravna (20%) i zdravstvena pomoć (18,5%), a samo 4,6% profesionalaca smatra da je žrtvama potrebna informacija o svim vrstama pomoći. Većina (67,7%) ocenjuje da su postojeća zakonska rešenja o zaštiti žrtava tek delimično zadovoljavajuća ili nezadovoljavajuća.
Tamo gde sudije i tužioci uočavaju sekundarnu viktimizaciju, navode da su primarni uzroci društvo i predrasude, a na drugome mestu nekompetentnost ili neprofesionalnost stručnjaka u institucijama (23%), dok se u sasvim malom procentu ponavljana svedočenja i forenzička istraživanja (6,5%) ili dugo trajanje postupaka i neefikasnost sudskih procedura (4,6%) opažaju kao uzroci sekundarne viktimizacije. Skoro polovina ispitanih (46,5%) kaže da je upoznata sa načinima smanjivanja sekundarne viktimizacije, a u vezi sa tim veruju da bi usvajanje „austrijskog modela“, mere zabrane i osobe od poverenja, bile najbolje mere. Zapitani o veštinama razgovora sa žrtvom, većina je odgovorila kako bi trebalo da se unaprede, jer nemaju dovoljno znanja. Polovina je mišljenja kako bi institucije pravosuđa trebalo da unaprede svoje postupke prema žrtvama, dve trećine (69,2%) slaže se sa predlogom da se formira servis za žrtve pri svakom sudu, a većina (83%) podržava institucionalizaciju „osobe od poverenja“.
Ispitivanje mišljenja 64 policijska službenika pokazalo je da oni smatraju kako bi pomoć trebalo da bude pružena ženama žrtvama (23,5%), svim žrtvama (23,4%) ili samo maloletnim žrtvama (17,2%). Takođe, oni ocenjuju da je žrtvi primarno potrebna medicinska pomoć (50%), pravna (29,7%), materijalna (10,9%) i privremeni smeštaj (15,6%). Trećina (35,9%) tvrdi da postojeći zakoni u ovoj oblasti nisu zadovoljavajući. U slučajevima u kojima postoji sekundarna viktimizacija žrtava, trećina (35,9%) veruje da primarni uticaj predstavljaju društvo i predrasude, a zatim nekompetentno i neprofesionalno postupanje (17,2%), blage krivične sankcije (7,8%) i dugo trajanje postupaka (7,8%).
Pretežna većina (87,5%) ispitanih policijskih službenika smatra da im nisu bliski načini pomoću kojih bi se smanjila sekundarna viktimizacija, a prema njima bi odgovarajuće mere bile „austrijski model“, mere zabrane u krivičnom postupku i sigurne kuće. Još brojnija većina (90%) prosuđuje da bi mogla unaprediti znanja i veštine za vođenje intervjua sa žrtvom. Takođe, ubedljiva većina (90,6%) navela je da su policijski službenici značajno unapredili svoje postupanje prema žrtvama, a većina se slaže i sa potrebom uspostavljanja usluga za žrtve pri svakom sudu (82,8%) i sa institucionalizacijom „osobe od poverenja“ (75%).
Istovremeno, 224 žene sa iskustvom nasilja u porodici, korisnice usluga specijalizovanih ženskih organizacija iz različitih gradova Srbije,28 upitane o tome koji bi od ponuđenih predloga unapredio rad policije i tužilaštva, odgovorile su: više informacija o slučaju tokom postupka (90%), o dostupnoj pravnoj pomoći (90%), da uspostave osobu koja bi se bavila, odnosno radila sa žrtvama (90%), pomaganje i/ili praćenje žrtve kroz proces (92%), postojanje osobe zadužene za rad sa žrtvama (90,5%), da budu kooperativniji (za tužioce 90% i za policiju 86%) i pokažu empatiju (za policiju 87% i tužioce 85%). Za žene je najvažnije da tokom procesa bude: zabranjeno dalje nasilje (85%), da učinilac bude kažnjen (63%), da se zabrani viktimizacija drugih, njoj bliskih osoba (51%), zahtevi za odštetu (26%) i da povrate imovinu (25%). Autonomni ženski centar je u saradnji sa Institutom za psihologiju (2014. godine) sproveo „Kvalitativno istraživanje delotvornosti mehanizama na nacionalnom i lokalnom nivou za borbu protiv nasilja prema ženama“.29 Istraživanje je sprovedeno u 9 gradova u Srbiji, a u njima je obuhvaćeno po 7 službi koje čine sistem zaštite od nasilja u porodici – policija, centri za socijalni rad, opštinsko javno tužilaštvo, sudovi – krivični, prekršajni, parnični postupak – i medicinske službe (opšta i hitna), odnosno ukupno 199 profesionalaca, primenom fokus-grupnih diskusija i strukturiranih intervjua.30 Glavni nalazi ovog istraživanja ukazuju: (a) da zakoni imaju ograničenu moć u regulaciji prakse koja je, podložna rutini i otporima zaposlenih prema novinama; da postoje različita tumačenja iste zakonske norme, i unutar pojedin(ačn)e službe i između predstavnika različitih službi; (b) osnovni interpretativni okvir u koji se smešta i na osnovu kojeg se razume nasilje prema ženama i nasilje u porodici čine kultura i tradicija, kao i nepovoljne društvene okolnosti u kojima živimo; (c) postoji saglasnost da je potreban stalan i sistematski rad na podizanju nivoa osetljivosti i odgovornosti javnosti prema nasilju, uključujući i podizanje osetljivosti profesionalaca različitih profila; (d) kada je reč o registrovanju nasilja u porodici, očigledno je da se ono gotovo u potpunosti izjednačava s fizičkim nasiljem; iako postoji svest o rasprostranjenosti psihičkog, pa i ekonomskog nasilja, ovi vidovi ipak izmiču procesuiranju; seksualno nasilje još je manje zastupljeno u profesionalnoj praksi i još i danas predstavlja tabu-temu; (e) uočeno je da prijave retko pristižu od službenih lica (posebno od zdravstvenih službi i centra za socijalni rad), na delu su nejasnoće u tumačenju „službene obaveze“, nedostatak procene bezbednosnih rizika i zabuna oko toga šta je „lažna prijava nasilja“; (f) postoji jasna svest da je funkcionalnost sistema niska, a jedan deo odgovornosti se pripisuje lošim uslovima rada i fenomenu izgaranja, dok se veći deo pripisuje žrtvama (sklonosti žrtve da odustane); (g) postoji saglasnost da u sistemu nedostaje bolja komunikacija među službama, da nemaju uvid u kompletan proces, a posebno u deo koji se odnosi na praćenje slučaja; (h) profesionalci u sistemu imaju ograničenu spremnost da uče i da se razvijaju, mada neki uviđaju potrebu i identifikuju ključne teme.
MINUS
[1] U originalnom tekstu Konvencije na engleskom jeziku naslov člana 5 glasi „State obligations and due diligence“ i prevodi se: Obaveze država i dužna pažnja. Due diligence principle je termin kojim se u međunarodnoj literaturi označava odgovornost država za akte kršenja ljudskih prava koji su učinjeni od strane državnih, ali i nedržavnih subjekata, a u presudama Evropskog suda za ljudska prava i drugim međunarodnim dokumentima prevodi se kao princip dužne pažnje. On podrazumeva onaj minimum radnji koji su država i državni organi bili dužni da izvrše kako bi sprečili kršenje ljudskih prava, istražili slučaj kršenja kada se on desi, kaznili učinioce kršenja i naknadili štetu žrtvama. Prevod ovog principa kao „potpuna posvećenost“ ne može se prihvatiti kao adekvatan, jer potpuna posvećenost podrazumeva mnogo veću angažovanost države i državnih organa od minimalnog standarda, koji podrazumeva dužna pažnja. (Napomena Vanje Macanović.)
[2] U originalu na engleskom ovaj deo teksta glasi: „Parties shall take the necessary legislative and other measures to exercise due diligence to prevent, investigate, punish and provide reparation for acts of violence covered by the scope of this Convention that are perpetrated by non-state actors.“ Prevodi se na sledeći način: „Strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere kako bi sprovele princip dužne pažnje u lju sprečavanja, istraživanja, kažnjavanja i obezbeđivanja naknade štete za dela nasilja obuhvaćena ovom konvencijom koja učine nedržavni cisubjekti.“ (Prevod Vanje Macanović.)
[3] Reparacija podrazumeva restituciju, kompenzaciju, zadovoljenje, rehabilitaciju i garanciju neponavljanja.
[4] Ustav RS, Službeni glasnik RS, br. 98/2006.
[5] Zakon o ravnopravnosti polova, Službeni glasnik RS, br. 104/2009.
[6] Zakon o zabrani diskriminacije, Službeni glasnik RS, br. 22/2009.
[7] Porodični zakon, Službeni glasnik RS, br. 18/2005, 72/2011.
[8] Krivični zakonik, Službeni glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012 i 104/2013.
[9] Zakonik o krivičnom postupku, Službeni glasnik RS, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014.
[10] Na primer, Nacionalna strategija za prevenciju i zaštitu dece od nasilja, Strategija za unapređenje položaja Roma u Republici Srbiji, Nacionalna strategija za mlade, Nacionalna strategija o starenju, Nacionalna strategija o socijalnom stanovanju za period 2012. do 2012, kao i Pravilnik o organizaciji, normativima i standardima rada centra za socijalni rad (2008), Opšti protokol za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja (2005) i svi Posebni protokoli za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja.
[11] Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SFRJ, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989 – odluka USJ i 57/89, Službeni list SRJ, br. 31/1993 i Službeni list SCG, br. 1/2003 – Ustavna povelja.
[12] Zakon o parničnom postupku, Službeni glasnik RS, br. 72/2011, 49/2013 – odluka US, 74/2013 – odluka US i 55/2014.
[13] Zakonik o krivičnom postupku, Službeni glasnik RS, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014.
[14] Zakon o uređenju sudova, Službeni glasnik RS, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 – dr. zakon, 78/2011 – dr. zakon, 101/2011, 101/2013.
[15] Zakon o socijalnoj zaštiti, Službeni glasnik RS, br. 24/2011.
[16] Zakon o policiji, Službeni glasnik RS, br. 101/2005, 63/2009 – odluka US i 92/2011.
[17] Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Službeni glasnik RS, br. 107/2005, 72/2009 – dr. zakon, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012 I 45/2013 – dr. zakon.
[18] Zakon o Zaštitniku građana Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 79/2005 i 54/2009.
[19] Zakon o Ustavnom sudu, Službeni glasnik RS, br. 109/2007, 99/2011 i 18/2013 – odluka US.
[20] Pomenuta 141 pritužba čini 3% od ukupnog broja pritužbi koje je Zaštitnik građana primio u 2013. godini.
[21] Preporuka Zaštitnika građana 13-691/11 od 21. 1. 2013.
[22] Poseban protokol Ministarstva zdravlja Republike Srbije za zaštitu i postupanje sa ženama koje su izložene nasilju, Poseban protokol o postupanju centara za socijalni rad – organa starateljstva – u slučajevima nasilja u porodici i ženama u partnerskim odnosima, Poseban protokol o postupanju policijskih službenika u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima i Poseban protokol za pravosuđe u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i partnerskim odnosima Ministarstva pravde RS.
[23] Posebni protokol za zaštitu dece u ustanovama socijalne zaštite od zlostavljanja i zanemarivanja, Posebni protokol za zaštitu dece i učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja u obrazovno-vaspitnim ustanovama, Posebni protokol sistema zdravstvene zaštite za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja, Posebni protokol o postupanju pravosudnih organa u zaštiti maloletnih lica od zlostavljanja i zanemarivanja i Poseban protokol o postupanju policijskih službenika u zaštiti maloletnih lica od zlostavljanja i zanemarivanja.
[24] Na primer, Zakon o socijalnoj zaštiti (čl. 151), Pravilnik o zabranjenim postupanjima zaposlenih u socijalnoj zaštiti (2012), Zakon o policiji (čl. 157), Kodeks policijske etike (čl. 39), Zakon o zdravstvenoj zaštiti (čl. 1), Kodeks profesionalne etike Lekarske komore Srbije (čl. 40).
[25] Izveštaj je pripremila prof. dr Viktorija Cucić (2006).
[26] Vodič je uredila Jelena Keserović u saradnji sa Aleksandrom Nestorov i Ivanom Kanjevac (2013).
[27] Preliminarne podatke istraživanja su pripremile Vanja Macanović i Slađana Jovanović (2014).
[28] To su: Beograd, Novi Sad, Novi Bečej, Vranje i Niš.
[29] Autorke istraživačkog izveštaja su Tanja Ignjatović, Dragica Pavlović-Babić i Marija Lukić (2014).
[30] Fokus-grupne diskusije sa predstavnicima policije (77) i centara za socijalni rad (71) te strukturirani intervju, sa po 7 predstavnika osnovnog javnog tužilaštva, prekršajnog suda i osnovnog suda – krivična odeljenja, 9 predstavnika osnovnog suda – parnična odeljenja, 21 predstavnikom zdravstvene služne (opšta medicina i hitna medicinska pomoć).
AC UBL NSRP Drutvo SOS telefon CZR Sigurna enska kuca WAVE EWL
enski centar Uzice Osvit Ni Centar za podrku enama  Kikinda Iz kruga SOS Vranje Pescanik
2662222 Savet Evrope Mree ene protiv nasilja
 
AC UBL NSRP Drutvo SOS telefon CZR Sigurna enska kuca WAVE EWL enski centar Uzice Osvit Ni Centar za podrku enama  Kikinda Iz kruga SOS Vranje Pescanik 2662222 Mree ene protiv nasilja Savet Evrope
 
Kampanju podržavaju:
EU    EU
Sadržaj stranice je isključiva odgovornost Autonomnog ženskog centra i ni na koji način ne odražava stavove donatora.
Kampanju podržavaju:
EU    EU
Sadržaj stranice je isključiva odgovornost Autonomnog ženskog centra i ni na koji način ne odražava stavove donatora.