|
|
SRB | ||
|
| SRB |
| 2014 |
| Odaberite član Konvencije |
| Član |
| Član 26 - Zaštita i podrška za decu svedoke |
|
1) Strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede da se prilikom pružanja usluga zaštite i podrške žrtvama vodi računa o pravima i potrebama dece svedoka svih vidova nasilja obuhvaćenih Konvencijom. 2) Mere u skladu sa ovim članom podrazumevaju psiho-socijalno savetovanje primereno uzrastu dece svedoka svih vidova nasilja obuhvaćenih Konvencijom uz dužno poštovanje principa najboljeg interesa za dete. |
|
0 – pitanje nije regulisano zakonom /
politikom, ili postojeća regulativa je
vrlo daleko od standarda Konvencije
(standard iz Konvencije se smatra
minimalnim standardom) 1 – postoji regulacija, ali nije postignut standard Konvencije (u rešenju i / ili primeni) 2 – postignut standard Konvencije ili sasvim blizu standardu u rešenju 3 - postignut standard Konvencije ili sasvim blizu standardu u rešenju i u primeni 4 – pitanje je u državi rešeno iznad standarda Konvencije SE |
||
| Generalna procena čl. 26 Zaštita i podrška za decu svedoke | ||
| Poređenje između država čl. 26 Zaštita i podrška za decu svedoke | ||
| PITANJA |
| a. Da li su pružaoci usluga različitih vrsta zaštite i prevencije dužni po zakonu ili drugim dokumentima da odgovore na potrebe i prava dece kao svedoka? Da li se deca koja su bila svedoci nasilja (videla ga i/ili čula), ili bila izložena nasilju u dužem vremenskom periodu, tretiraju kao žrtve takvog nasilja, odnosno da li su im odobrene posebne usluge i podrška, kao što je psihološko savetovanje? Da li imaju posebna prava unutar i izvan suda (socijalne službe, zdravstvena zaštita, zaštita svedoka/žrtve, nezavisno zastupanje pred sudom itd.)? Molimo da navedete definiciju, ako je ima, o specijalnom tretmanu ili posebnim merama preduzetim u vezi sa decom kao svedocima. |
| Odgovor: Većina zakonskih odredbi koje predviđaju posebna pravila za saslušanje svedoka, uključujući i maloletna lica, odnosi se na situacije kada maloletno lice ima položaj oštećenog u sudskom postupku, a ne položaj običnog svedoka nasilja. Kada je u pitanju nasilje u porodici, ovo krivično delo u osnovnom obliku podrazumeva, između ostalog, bezobzirno ponašanje kojim se ugrožava spokojstvo ili duševno stanje člana porodice, pa je nesporno da maloletna lica koja prisustvuju nasilju, a posebno u dužem periodu, mogu biti tretirana i kao žrtve nasilja. Ipak, ovo pitanje u najvećoj meri zavisi od javnog tužilaštva, imajući u vidu da se ovo krivično delo procesuira po službenoj dužnosti. |
 |
| a. Da li su pružaoci usluga različitih vrsta zaštite i prevencije dužni po zakonu ili drugim dokumentima da odgovore na potrebe i prava dece kao svedoka? Da li se deca koja su bila svedoci nasilja (videla ga i/ili čula), ili bila izložena nasilju u dužem vremenskom periodu, tretiraju kao žrtve takvog nasilja, odnosno da li su im odobrene posebne usluge i podrška, kao što je psihološko savetovanje? Da li imaju posebna prava unutar i izvan suda (socijalne službe, zdravstvena zaštita, zaštita svedoka/žrtve, nezavisno zastupanje pred sudom itd.)? Molimo da navedete definiciju, ako je ima, o specijalnom tretmanu ili posebnim merama preduzetim u vezi sa decom kao svedocima. |
|
Odgovor: Većina zakonskih odredbi koje predviđaju posebna pravila za saslušanje svedoka, uključujući i maloletna lica, odnosi se na situacije kada maloletno lice ima položaj oštećenog u sudskom postupku, a ne položaj običnog svedoka nasilja. Kada je u pitanju nasilje u porodici, ovo krivično delo u osnovnom obliku podrazumeva, između ostalog, bezobzirno ponašanje kojim se ugrožava spokojstvo ili duševno stanje člana porodice, pa je nesporno da maloletna lica koja prisustvuju nasilju, a posebno u dužem periodu, mogu biti tretirana i kao žrtve nasilja. Ipak, ovo pitanje u najvećoj meri zavisi od javnog tužilaštva, imajući u vidu da se ovo krivično delo procesuira po službenoj dužnosti. Opšte mere zaštite oštećenih lica u krivičnom postupku regulisane su Zakonikom o krivičnom postupku.1 To podrazumeva oslobođenje od dužnosti svedočenja (između ostalih, za srodnike okrivljenog po krvi u pravoj liniji, u pobočnoj liniji do trećeg stepena zaključno, kao i za usvojenika okrivljenog), ali i mere zaštite oštećenog ili svedoka koje javni tužilac ili sud mogu zahtevati od policije, u skladu sa zakonom. Svedoku koji je s obzirom na uzrast, životno iskustvo, način života, pol, zdravstveno stanje, prirodu, način ili posledice izvršenog krivičnog dela, odnosno druge okolnosti slučaja, posebno osetljiv – organ postupka može po službenoj dužnosti, na zahtev stranaka ili samog svedoka odrediti status posebno osetljivog svedoka, što podrazumeva ispitivanje sa posebnom pažnjom, posebne mere zaštite i druge mere, o čemu je već prethodno bilo reči. Na kraju, važno je napomenuti da od otvaranja zasedanja, pa do završetka glavnog pretresa, véće može, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke ili branioca, ali uvek nakon njihovog izjašnjenja, isključiti javnost za ceo glavni pretres ili za jedan njegov deo, ako je to potrebno, između ostalog, radi zaštite interesa maloletnika. Posebne odredbe o zaštiti maloletnih lica (dece i maloletnika) u krivičnim postupcima u kojima je maloletno lice oštećeno propisanim krivičnim delima sadrži Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica.2 Organ koji vodi postupak mora imati specijalizovana znaja iz oblasti prava deteta i krivičnopravne zaštite maloletnih lica, kada je oštećeni maloletno lice, za dela koja ovaj zakon predviđa. Javni tužilac, istražni sudija i sudije u véću odnosiće se prema oštećenom vodeći računa o njegovom uzrastu, svojstvima ličnosti, obrazovanju i prilikama u kojima živi, posebno nastojeći da se izbegnu moguće štetne posledice postupka po njegovu ličnost i razvoj. Maloletno oštećeno lice isputuje se uz pomoć psihologa, socijalnog radnika ili drugog stručnog lica, mora imati punomoćnika od prvog saslušanja okrivljenog (a njega, ukoliko je potrebno, organ koji vodi postupak postavlja iz redova advokata), saslušanje se može obaviti u stanu ili drugoj prostorjiji, kao i uz upotrebu tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka. Predviđeno je i ograničenje da se maloletnik/-ca u toku postupka saslušava najviše dva puta, osim ako je to neophodno radi ostvarenja svrhe krivičnog postupka, u kojem slučaju je sud dužan da vodi računa o zaštiti ličnosti i razvoja maloletnog lica. Međutim, praksa sudova u Srbiji pokazuje kako činjenica da je dete prisustvovalo izvršenju krivičnog dela, uključujući i nasilje u porodici, ni na koji način nije uzimana u obzir, pa čak ni kao otežavajuća okolnost.3 U novijem istraživanju,4 koje je obuhvatilo 303 sudska i 303 tužilačka predmeta iz osnovnih sudova i tužilaštava u AP Vojvodini, deca su se kao direktne žrtve nasilja pojavila u samo 32 sudska i 15 tužilačkih predmeta, što čini tek 7,8% analiziranih predmeta. Iako su u sudskim predmetima čak 252 učinioca nasilja u porodici imala maloletnu decu, ona su kao direktne žrtve nasilja u porodici identifikovana tek u 12,7% slučajeva. Zbog malog ukupnog broja slučajeva, nije moguća generalizacija nalaza, ali oni svakako ukazuju na trendove u ovoj oblasti. Tužilac u najvećem broju slučajeva nije obavljao razgovor sa maloletnim oštećenim. Krivična prijava je odbačena pre sprovođenja istrage u 7 slučajeva, najčešće zbog nedostatka dokaza ili zašto što se za prijavljeno delo ne goni po službenoj dužnosti ili nakon primene instituta odlaganja gonjenja i u jednom slučaju zbog smrti osumnjičenog. Prijavljeni učinioci nasilja prema maloletnicima pretežno su osobe muškog pola, biološki očevi i u dva slučaja očuh (u četiri slučaja majke su bile optužene za nasilje prema deci). Učinioci dela uglavnom ne priznaju delo ili osporavaju vezu sa događajem ili prebacuju odgovornost na žrtvu, dok se oni koji priznaju delo ili ne kaju ili izražavaju samo verbalno kajanje. Ranije zlostavljanje deteta od strane učinioca postojalo je čak u 27 slučajeva, a u dva slučaja deca su prisustvovala nasilju drugih članova porodice. U nešto manje od polovine slučajeva u kojima je zabeleženo ranije nasilje ono je bilo prijavljivano, većem broju institucija ili samo centru za socijalni rad ili školskom psihologu/pedagogu, a tek u svakom četvrtom slučaju vođen je postupak s ciljem zaštite od prethodnog zlostavljanja. Kod tri maloletna lica izložena dugogodišnjem nasilju zabeležen je pokušaj suicida. Preovladavajući oblik nasilja bilo je fizičko i psihičko nasilje. Prvostepena sudska odluka najčešće je donošena između 12 i 24 meseca po podnošenju krivične prijave. U 6 slučajeva dete se koristilo pravom da ne svedoči. Nijedno dete nije promenilo iskaz tokom postupka. Novu procesnu meru zabranu prilaženja određenim licima (čl. 136, st. 2 i 10 ZKP-a) sud nije primenio ni u jednom slučaju, a nema podataka ni da je tužilaštvo tražilo takvu meru. Isto važi i za meru iz člana 324 ZKP-a, koju nijedan tužilac nije tražio kako bi zaštitio najbolji interes deteta. Najveći broj osuda u prvostepenom postupku bile su uslovne (23), dok su kazne zatvora izrečene u samo 7 postupaka. Dužina zatvorske kazne kretala se od tri do dvadeset meseci, a najčešće je izricana kazna zatvora od godinu dana. U najvećem broju slučajeva sud nije nalazio otežavajuće okolnosti (20 slučajeva), a tamo gde ih je bilo uglavnom su se odnosile na raniju osuđivanost (10 slučajeva). Među olakšavajućim okolnostima sud je navodio roditeljstvo učinioca nasilja (u polovini slučajeva), raniju neosuđivanost, priznanje krivice, korektno držanje, imovinsko stanje i nezaposlenost, ali i konstataciju da je učinilac „porodičan čovek“. Prema Opštem protokolu o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima, neophodno je obezbediti da se, prilikom pružanja usluge i pomoći žrtvama nasilja u porodici sa decom koja su bila svedoci nasilja, obavezno uzmu u obzir i njihova prava i potrebe. Termin „dete svedok“ ne odnosi se samo na decu koja neposredno prisustvuju činu nasilja u porodici, već i na decu koja su nasilju izložena posredno. U ovim slučajevima potrebno je komplementarno primeniti i Opšti protokol za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja. Prilikom pružanja pomoći žrtvama nasilja u porodici u kojoj se nalaze naročito ranjivi članovi kao svedoci nasilja neophodno je preduzeti mere zaštite koje odgovaraju na potrebe ovih lica, s obzirom na to da ona nisu u stanju da se zaštite bez pomoći drugih. Sve usluge koje se pružaju deci svedocima nasilja u porodici i drugim naročito ranjivim članovima porodice moraju se preduzimati u skladu sa njihovim najboljim interesom. U Sintetizovanom izveštaju o radu centara za socijalni rad u Srbiji tvrdi se da je broj dece žrtava nasilja koja su tokom 2012. privremenim zaključkom o obezbeđenju smeštaja izmeštena iz porodice radi bezbednosti udvostručen u odnosu na 2011. godinu, odnosno da je iznosio 640 dece. Kao najčešći razlog za izmeštanje deteta iz porodice navedeno je da roditelj nije u mogućnosti da zaštiti dete od zlostavljanja drugog roditelja, u 310 slučajeva (48,4%), što takođe predstavlja dvostruko uvećanje u odnosu na 2011. U izveštaju nema komentara o ovoj intervenciji, a pre svega: da li je dete upućeno na smeštaj sa nenasilnim roditeljem, koliko je dugo ostalo i u kojoj vrsti smeštaja, šta je organ starateljstva preduzeo po službenoj dužnosti nakon primene ove mere, te posebno da li je po službenoj dužnosti pokrenut postupak za mere zaštite od nasilja u porodici (u ovim slučajevima bi adekvatna mera bilo iseljenje nasilnog roditelja i useljenje deteta i nenasilnog roditelja u kuću/stan). Analiza ovog problema5 pokazala je da je 1/3 dece bila smeštena izvan porodice bez nenasilnog roditelja (najčešće majke), da je čak 22% dece boravilo izvan porodice duže od godinu dana, a da je organ starateljstva po službenoj dužnosti podneo samo 10 tužbi za mere zaštite od nasilja u porodici (7% slučajeva), od čega samo u jednom slučaju meru za iseljenje učinioca nasilja iz stana ili kuće. Takođe, u većem broju postupaka Zaštitnika građana u vezi sa nasiljem u porodici uključene su preporuke o zaštiti dece koja svedoče nasilju u porodičnom kontekstu.6 Navodi se da nepriznavanjem detetu statusa žrtve nasilja organi i ustanove propuštaju da mu obezbede hitnu zaštitu i da primene sve raspoložive mere radi njegovog oporavka od pretrpljenog nasilja i integracije.7 Istraživanje o posledicama koje na decu ima izloženost nasilju u porodici8 potvrdilo je da su u više od dve trećine slučajeva deca prisustvovala nasilju koje vrši njihov otac prema njihovoj majci, a gotovo u polovini slučajeva nasilje je bilo ispoljeno i prema deci. Reakcije dece na nasilje kojem svedoče bile su različite. Neka od njih su pokazivala strah i preplašenost očevim ponašanjem, sklanjala su se i ćutala, dok su druga manifestovala inicijativu, zvala u pomoć ili su tražila od majke da prijavi ili napusti oca. Iako fizičko ili verbalno uključivanje dece, u nameri da se majka zaštiti od nasilja ili otac zaustavi u činjenju, predstavlja veliki rizik da dete i sámo bude povređeno, ovo je bila najučestalija reakcija dece, ispoljena u više od dve petine slučajeva. Majke izveštavaju o postojanju fizičkih povreda dece, kao posledice nasilja kojem su one bile izložene, u svakom četvrtom slučaju, ali i o brojnim promenama u ponašanju, osećanjima, učenju, školskom uspehu i ponašanju u školi, odnosu dece sa ocem, druženju sa vršnjacima, slobodnim aktivnostima i zdravstvenim smetnjama koje su imala deca izložena nasilju očeva prema njihovim majkama. Istovremeno, ovo istraživanje je ustanovilo da su žene imale malo informacija o nadležnostima javnih službi kojima su se obraćale za pomoć (centar za socijalni rad, zdravstvene i obarazovne ustanove), kao i da je po službenoj dužnosti pokretano malo postupaka i za zaštitu žena i za zaštitu dece. |
 |
|
[1] Zakonik o krivičnom postupku, Službeni glasnik RS, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014. [2] Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, Službeni glasnik RS, br. 85/2005. [3] Autorke istraživanja su Nevena Petrušić i Slobodanka Konstantinović-Vilić (2007). [4] Autorka istraživanja je Vanja Macanović (2012). [5] Analizu je uradila Tanja Ignjatović (2014). [6] Videti Preporuke: br. 17120 (31. 8. 2011); br. 1289 (21. 1. 2013); br. 6520 (7. 3. 2013); br. 7751 (19. 3. 2013); br. 9237 (1. 4. 2013); br. 11284 (16. 4. 2013); br. 29383 (10. 10. 2013); br. 30805 (24. 10. 2013); i druge. [7] Dostupna na: http://www.ombudsman.rs/index.php/lang-sr/mišljenja-preporuke-i-stavovi/1473-2011-09-05-07-31-04 [8] Autorka istraživanja je Tanja Ignjatović (2013). |
|
|
|
| Kampanju podržavaju: | ||
|
||
| Sadržaj stranice je isključiva odgovornost Autonomnog ženskog centra i ni na koji način ne odražava stavove donatora. | ||
| Kampanju podržavaju: | ||
|
|
||
| Sadržaj stranice je isključiva odgovornost Autonomnog ženskog centra i ni na koji način ne odražava stavove donatora. | ||
