Slično, najbolji interes žrtve nije pitanje koje je posebno regulisano, ali se položaj žrtve kao oštećenog/-e u krivičnom postupku štiti kroz obavezu organa postupka da oštećenog/-u zaštiti od uvrede, pretnje i svakog drugog napada, preduzimanjem mera zaštite svedoka ili oštećenog/-e ili dodeljivanjem statusa posebno osetljivog svedoka, u skladu sa zakonom.

Prema Zakonu o socijalnoj zaštiti,¹ koji posebno reguliše pružanje usluga i krug korisnika, ali i pitanja saradnje sa drugim akterima u ovom postupku, kao jedno od načela socijalne zaštite propisan je načelo najboljeg interesa korisnika.

U oblasti prevencije i suzbijanja nasilja prema ženama i obezbeđivanja sveobuhvatnog sistema zaštite, Nacionalna strategija za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti za period od 2010. do 2015. godine predviđa nadležnost odgovarajućih nacionalnih, pokrajinskih, organâ jedinica lokalne samouprave i udruženja. Strategija predviđa i uspostavljanje i jačanje saradnje između institucija koje se bave ženama žrtvama nasilja na različitim nivoima vlasti, uz uspostavljanje mreže svih institucija koje se bave nasiljem prema ženama na lokalnom nivou i utvrđivanje načina međusektorske saradnje i istaknutu potrebu za uspostavljanjem koordinacije i nadgledanja ovih službi od strane resornog ministarstva, uključujući odgovarajuću saradnju sa drugim relevantnim ministarstvima. U pitanju je akt instruktivnog karaktera, za čiju primenu je nadležno Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Evaluacija Akcionog plana Republike Srbije za sprovođenje Nacionalne strategije za poboljšanje i unapređenje rodne ravnopravnosti za period 2010-2015 (NAP), kada je u pitanju nasilje prema ženama, ukazuje na:

„... nedostatak sinhronizacije sa Strategijom za sprečavanje i borbu protiv rodno zasnovanog nasilja u oblasti nasilja nad ženama“; „Podignuta je opšta svest u odnosu na ...., a posebno rodno i seksualno nasilje. Nasilje nad ženama generalno se osuđuje kao kršenje ženskih ljudskih prava, kao nešto što je nelegitimno i nezakonito. Razni institucionalni akteri sada su spremniji da primene nova znanja i protokole o rodno zasnovanom nasilju. Uspostavljena je saradnja između MUP i ženskih nevladinih organizacija koje se bave nasiljem nad ženama“.

Kada se radi o različitim aspektima rodne ravnopravnosti, u zaključcima ove evelauacije se navodi:

„U suštini, evaluacija je otkrila veoma rasutu, fragmentiranu primenu. U mnogim slučajevima, aktivnosti su fragmentirane i ograničene i sprečavaju snažniji ili širi uticaj intervencije.... Može se konstatovati i odsustvo dobrih praksi instrumenata za razmenu/promociju.... NAP je realizovan uz nisku efikasnost. Izdvojena sredstva uglavnom su bila nedovoljna za efikasno sprovođenje. Implementacija je snažno zavisila od donatorske podrške.... Nije bilo doslednih i delotvornih mehanizama koordinacije/upravljanja koji bi upravljali implementacijom. Česti parlamentarni izbori, promene u političkim obavezama i konflikti unutar institucija kao i među njima odložili su, pomerili ili čak zaustavljali već započete procese...“ (sva podvlačenja autorki evaluacije).

„Rasprostranjenost nasilja nad ženama i dalje je visoka, a ubistva žena i dalje su gorući problem. Uprkos mnogim aktivnostima na jačanju kapaciteta, i dalje ostaje problem u relativno čestim personalnim promenama rukovodilaca institucija na svim nivoima sa mandatom za borbu protiv nasilja nad ženama. Ovo rezultira potrebom da se za novu grupu rukovodilaca ponovi edukacija obezbeđena za prethodnu grupu, da se ponovo uspostave prakse umrežavanja, odnosno da se ponovo počne od početka, da se imenuju novi koordinatori itd. Institucionalni kontinuitet je, dakle, nešto veoma potrebno u slučaju institucionalne reakcije i institucionalne borbe protiv nasilja nad ženama“.

„Neki pravni i institucionalni rezultati kao i rezultati podizanja svesti u oblasti borbe protiv nasilje nad ženama će opstati, ali je sistem za prevenciju i zaštitu žena od rodno zasnovanog nasilja i dalje osetljiv i održivost i dalje unapređenje veoma će zavisiti od budućeg kontinuiranog praćenja, izgradnje kapaciteta ljudi angažovanih u svim delovima i na svim nivoima zaštite, delotvornog sprovođenje zakona, saradnje i realizacije protokola i konstantnog podizanja svesti u čitavom društvu.“

Međutim, predlog Nacionalne strategije za rodnu ravnopravnost za period od 2016. do 2020. godine, u delu koji se odnosi na nasilje prema ženama, ne sadrži mere za unapređenje sveobuhvatne i koordinisane politike u ovoj oblasti, što je Autonomni ženski centar istakao kao nedostatak².

Nacionalna strategija za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima, kojoj je rok važenja istekao krajem 2015. godine, predviđa odgovarajuće uloge i odgovornost institucija prema strateškim ciljevima i oblastima (navedeno u Studiji iz 2014. godine). Strategija ističe da je radi uspostavljanja efikasnog sistema zaštite žena žrtava nasilja neophodno uspostaviti kontinuiranu multisektorsku saradnju između nosilaca sistema zaštite. Međutim, iz Posebnog izveštaja o primeni Opšteg i posebnih protokola za zaštitu žena od nasilja, koji je pripremio Zaštitnik građana (decembar 2014), jasno je da na lokalnom (praktičnom) nivou nije uspostavljena odgovarajuća, sveobuhvatna i koordinisana politika u prevenciji i zaštiti od nasilja prema ženama.   

U Poslovniku o radu Koordinacionog tela za ravnopravnost polova³ navodi se da „Koordinaciono telo razmatra sva pitanja i koordinira rad organa državne uprave u vezi sa rodnom ravnopravnošću… (čl. 2, st. 1). U Planu rada Kordinacionog tela za rodnu ravnopravnost za 2015. godinu⁴, predviđene su grupe aktivnosti na unapređenju zakonskog i strateškog okvira Republike Srbije i obezbeđivanju primene međunarodnih standarda, kao i grupe aktivnosti multisektorske saradnje organizacija i službi za borbu protiv nasilja nad ženama. U okviru druge grupe, navedeno je 16 aktivnosti. Iako se izveštaj o realizaciji aktivnosti nije mogao očekivati do kraja 2015, prema nama dostupnim informacijama, većina planiranih aktivnosti nije, ili je sasvim površno realizovana.  

Program za zaštitu žena od nasilja u porodici i u partnerskim odnosima u Autonomnoj pokrajini Vojvodini za period od 2014. do 2020. godine predviđa odgovarajuće mere za inetgrisani pristup u organizovanju zaštite i podrške za žene žrtve nasilja. U poglavlju „Praćenje sprovođenja i revizija“ Program predviđa da Pokrajinska vlada, u skladu sa Konvencijom, formira intersektorsko telo nadležno za koordinaciju, praćenje i procenu efekata mera ovog Programa, što je i učinjeno, na sednici Pokrajinske vlade, 25. novembra 2015. godine, kada je formiran Intersektorski odbor za praćenje Programa za zaštitu žena od nasilja⁵.

Prema Opštem protokolu o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima, svi učesnici su u obavezi da sarađuju na način koji obezbeđuje celovitu, koherentnu, delotvornu i efikasnu zaštitu za ženu žrtvu i nenasilne članove njene porodice. Međutim, Posebni izveštaj o primeni Opšteg i posebnih protokola za zaštitu žena od nasilja  ukazuje na niz nedostataka u saradnji.

I pominjano istraživanje AŽC govori da su saradnja i koordinisano delovanje službi nerazvijeni: 

„Iako čine osnovu pretpostavke za sveobuhvatno i delotvorno postupanje u cilju zaustavljanja nasilja i sprečavanja njegovog ponavljanja, saradnja i koordinacija u procenama, planiranju i primeni mera i usluga nisu deo redovnog, rutinskog postupanja lokalnih službi. Izgleda da ni Opšti, ni posebni protokoli, kao ni sporazumi o saradnji koji se potpisuju između relevantnih lokalnih aktera, nisu ponudili jasan i efikasan model koordinacije i saradnje u strateškom smislu (državni nivo) i u rešavanju svakog pojedinačnog slučaja nasilja (lokalni nivo). Preporuke o modelima saradnje uglavnom nailaze na prepreke: centar za socijalni rad nema dovoljno moći da uključi predstavnike javnog tužilaštva i policije, a javna tužilaštva ne organizuju preporučene sastanke, iako postoji nepobitna evidencija o pozitivnim efektima ove saradnje“.

„Uočene su velike razlike u pogledu konkretnog iskustva koje profesionalci imaju u međusobnoj saradnji, a kao pohvalni primeri navode se saradnja službe hitne medicinske pomoći sa policijom, ili tužilaštva i prekršajnog suda sa policijom. Raširena je saglasnost da u sistemu nedostaje bolja komunikacija među službama, posebno kada ona nije predviđena/određena zakonom ili podzakonskim aktom, iako nema prepreke da se uspostavi na osnovu potrebe i inicijative aktera. Svi su saglasni su da im nedostaje uvid u kompletan proces, a posebno u onaj deo koji se odnosi na praćenje slučaja po okončanju procesa, tokom izdržavanja i po izvršenju kazne. Dakle, sistemu nedostaje integrativni element, a, najmanje od svega, to bi bili efikasniji protok i veća dostupnost informacija, kao i bolja harmonizacija obaveza, procedura i odgovornosti među službama u svakom pojedinačnom slučaju nasilja“.

AŽC je uputio dopis predsednici Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost⁶ ukazujući na nedostatak koordinacije u najavljivanim izmenama i dopunama zakona i njihovim usklađivanjem sa Konvencijom Saveta Evrope, uključujući nužnost da u ovim postupcima aktivno učestvuju zainteresovane strane sa značajnim i specifičnim iskustvom, ali je odgovor predsednice bio sasvim uopšten i bez udubljivanja u suštinu problema⁷.