Odgovor: Zakon o radu1 je prvi propis u Srbiji koji je definisao seksualno uznemiravanje u članu 21 tako da se vezuje ne samo za pol, već i za uznemiravanje po svim osnovama zabrane diskriminacije predviđene ovim Zakonom. Zakonom je zabranjeno uznemiravanje i seksualno uznemiravanje. Uznemiravanje, u smislu ovog zakona, jeste svako neželjeno ponašanje uzrokovano nekim od osnova iz člana 18 ovog zakona (koji se odnosi na zabranu diskriminacije) koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica koje traži zaposlenje, kao i zaposlenog, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje. Seksualno uznemiravanje, u smislu ovog zakona, jeste svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica koje traži zaposlenje, kao i zaposlenog u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje. Kada je u pitanju sankcija, odgovornost za zaštitu lica od seksualnog uznemiravanja snosi poslodavac. Ukoliko izostane zaštita, Zakon o radu predviđa prekršajno novčano kažnjavanje, čija visina zavisi od pravnog subjekta – poslodavca (čl. 273).
Prema Zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu2 zlostavljanje je svako aktivno ili pasivno ponašanje prema zaposlenom ili grupi zaposlenih kod poslodavca koje se ponavlja, a koje za cilj ima ili predstavlja povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja zaposlenog i koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, pogoršava uslove rada ili dovodi do toga da se zaposleni izoluje ili navede da na sopstvenu inicijativu raskine radni odnos ili otkaže ugovor o radu ili drugi ugovor. Zlostavljanje, u smislu ovog zakona, predstavlja i podsticanje ili navođenje drugih na napred definisano ponašanje. Izvršiocem zlostavljanja smatra se poslodavac sa svojstvom fizičkog lica ili odgovorno lice kod poslodavca sa svojstvom pravnog lica, zaposleni ili grupa zaposlenih kod poslodavca, koji vrši zlostavljanje. U skladu sa članom 3 ovog zakona, odredbe ovog zakona primenjuju se i na slučajeve seksualnog uznemiravanja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad, pa ovaj zakon ne propisuje posebnu definiciju seksualnog uznemiravanja, već upućuje na odredbe Zakona o radu.
Navedeni zakon uneo je pozitivne novine, predviđajući obavezu poslodavca da pismenim putem obavesti zaposlene da je zabranjeno uznemiravanje, uključujući i seksualno uznemiravanje, kao i jasnu odgovornost poslodavca da zaštiti zaposlenog od zlostavljanja odnosno uznemiravanja, predviđajući postupak zaštite od zlostavljanja. Ukoliko je reč o poslodavcu za kojeg zaposleni tvrdi da je izvršio zlostavljanje, zaposleni može odmah pokrenuti postupak zaštite pred sudom. Predviđena je mogućnost vođenja postupka mirenja i postupka za utvrđivanje odgovornosti zaposlenog koji vrši zlostavljanje odnosno uznemiravanje, ukoliko mirenje nije uspelo.
Kada je poslodavac utvrdio da postoji osnovana sumnja da je zlostavljanje izvršeno, pokreće postupak za nepoštovanje radne discipline, odnosno povredu radne dužnosti. Kao sankcije predviđene su opomena, mera udaljenja sa rada od četiri do trideset radnih dana bez naknade zarade, mera trajnog premeštaja u drugu radnu okolinu – na iste ili druge poslove, odnosno radno mesto, u skladu sa zakonom. Ukoliko u roku od šest meseci zlostavljanje bude ponovo izvršeno, poslodavac može zaposlenom koji vrši zlostavljanje otkazati ugovor o radu.
U skladu sa odredbom člana 18 Zakona o ravnopravnosti polova,3 uznemiravanje, seksualno uznemiravanje ili seksualno ucenjivanje na radu ili u vezi sa radom koji čini zaposleni prema drugom zaposlenom smatra se povredom radne obaveze koja predstavlja osnov za otkaz ugovora o radu, odnosno izricanje mere prestanka radnog odnosa, kao i osnov udaljenja zaposlenog sa rada. O okolnostima koje ukazuju da je izložen uznemiravanju, seksualnom uznemiravanju ili seksualnom ucenjivanju zaposleni pismenim putem obaveštava poslodavca i traži efikasnu zaštitu.
Zakon o zabrani diskriminacije4 u čl. 12 propisuje zabranu uznemiravanja i ponižavajućeg postupanja koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva a naročito ako se time stvara strah ili neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje. Pored sudske zaštite, može se uložiti pritužba Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, o čemu je već bilo reči.
Ipak, treba skrenuti pažnju da se krug zaštićenih lica od seksualnog uznemiravanja prema Zakonu o radu i Zakonu o ravnopravnosti polova odnosi u prvom redu na zaposlene, dok Zakon o zabrani zlostavljanja na radu obuhvata i lica koja po bilo kakvom osnovu učestvuju u radu poslodavca. Zakon o zabrani diskriminacije uvodi širi krug lica, ali ne definiše jasno situacije seksualnog uznemiravanja, niti ucenjivanja. Pojam seksualnog ucenjivanja pominje se samo u Zakonu o ravnopravnosti polova, i to na neodgovarajući način (prema značenju pojmova iz ovog zakona, seksualno ucenjivanje je svako ponašanje odgovornog lica koje, u nameri traženja usluga seksualne prirode, uceni drugog da će u slučaju odbijanja pružanja traženih usluga protiv njega ili njemu bliskog lica izneti nešto što može škoditi njegovoj časti i ugledu).
Suština seksualnog ucenjivanja predstavlja uslovljavanje promene statusa žrtve uopšte ukoliko se učine neke seksualne usluge. Nepotpuna je definicija koje se odnosi isključivo na iznošenje nečeg što može škoditi časti i ugledu žrtve, pa je neophodno na drugačiji način definisati ovu pojavu. Imajući u vidu da lica koja mogu biti žrtve seksualnog ucenjivanja i uznemiravanja ne moraju biti angažovana po osnovu rada, čini se da postojeću pravnu zaštitu treba unaprediti i proširiti.
Seksualno uznemiravanje nije predviđeno kao krivično delo u Republici Srbiji. Krivični zakonik5 kroz krivično delo zloupotreba službenog položaja (čl. 359) predviđa kažnjavanje službenog ili odgovornog lica koje, između ostalog, koristi svoj položaj i time pribavlja neku imovinsku korist sebi ili drugome, ili čini težu povredu prava drugog. Iako bi se moglo reći da bi žrtve seksualnog ucenjivanja mogle biti priznate kao druga lica kojima se čini teža povreda prava, ostaje pitanje drugih učinilaca koji ne samo svojim formalnim statusom, već i neformalnim uticajem čine ovaj oblik seksualnog nasilja.
|
