Odgovor: Policijski službenici prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku1 imaju niz ovlašćenja u cilju otkrivanja krivičnog dela, prikupljanja i obezbeđivanja dokaza, kao i svih obaveštenja koja bi mogla koristiti u krivičnom postupku (čl. 286). Ukoliko postoje saznanja (krivična prijava, obaveštenje od građana) odnosno osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo, policijski službenici po nalogu javnog tužioca mogu prikupljati obaveštenja od građana, saslušati osumnjičenog, zadržati lica zatečena na mestu izvršenja. Takođe, policijski službenici mogu uhapsiti lice zatečeno pri izvršenju krivičnog dela ili ukoliko postoje razlozi za pritvor (kao, na primer, opasnost od ponavljanja krivičnog dela, uticaj na svedoke). Zadržavanje može trajati najduže do osam sati.
Kada su u pitanju ulazak i pretres stana, policija takođe može i bez naloga o pretresanju i bez prisustva svedoka ući u stan, i to ukoliko se držalac stana saglasi sa tim, neko zove u pomoć, postoji nalog za hapšenje odnosno privođenje ili radi otklanjanja neposredne i ozbiljne opasnosti za život i imovinu (čl. 158). Takođe, policijski službenici mogu i bez naredbe i bez prisustva svedoka pretresti lice prilikom lišenja slobode ili naredbe o dovođenju, ukoliko postoji sumnja da poseduje oružje ili oruđe za napad ili ako postoji sumnja da će odbaciti, sakriti ili uništiti predmete koje treba od njega oduzeti kao dokaz u postupku (čl. 159).
Kada je reč o obavezi informisanja žrtva rodno zasnovanog nasilja, Zakon o krivičnom postupku obavezuje javnog tužioca i sud da pouči oštećeno lice o pravima koje ima u postupku (član 50, st. 3). Prava koja ima oštećeni/-a, pored prava na isticanje imovinskopravnog zahteva i prava na advokata, uglavnom su vezana za ovlašćenja koja su od uticaja na vođenje/tok samog postupka, kao što su pravo da ukaže na činjenice i predlaže dokaze koji su od važnosti za predmet dokazivanja, razmatra spise i predmete, bude obavešten o odbacivanju krivične prijave ili odustanka javnog tužioca od gonjenja, bude obavešten o ishodu postupka i da mu se dostavi pravnosnažna sudska odluka. Prema Zakoniku o krivičnom postupku, policijski službenici nemaju obavezu pružanja ovih ili informacija vezanih za bezbednost ili zaštitu žrtve.
Posebni protokol o postupanju policijskih službenika u slučajevima nasilja nad ženama i u partnerskim odnosima naglašava da, prilikom uzimanja izjava od žrtve, službenik treba da omogući da žrtva daje izjavu bez prisustva učinioca nasilja i, ukoliko je moguće, u službenim prostorijama koje su odvojene i obezbeđene od ometanja svakodnevnim poslovima. U poglavlju „Bezbednost žrtve nasilja i upućivanje u sistem zaštite“ ukazuje se na značaj informisanja žrtve o njenim pravima, postupcima zaštite, kao i merama koje će policija preduzeti. Žrtva će biti informisana da će službenici o slučaju nasilja obavestiti centar za socijalni rad. Prilikom procene ozbiljnosti nasilja i ugroženosti žrtve može se sprovesti i eventualno zbrinjavanje žrtve u sklonište odnosno prihvatilište za žrtve nasilja u porodici, a nakon dobijanja saglasnosti od centra za socijalni rad.
Posebno se ističe da pružanje zaštite žrtve ne sme zavisiti od spremnosti žrtve da podnese krivičnu prijavu ili svedoči protiv učinioca. U Protokolu se preporučuje da u dežurnim službama budu zastupljeni službenici koji su prošli kroz obuku za postupanje u slučajevima nasilja u porodici i da oni treba da preuzmu pozive ove vrste. Na kraju ovog dokumenta Ministarstvo unutrašnjih poslova obavezalo se da će osmisliti i sprovesti osnovnu i specijalističku obuku pripadnikâ policije o ovoj temi, ali nisu definisani rokovi u kojima se obuka mora sprovesti. Ovim protokolom obuhvaćeni su samo slučajevi nasilja prema ženama u porodici i u partnerskom odnosu, a ne sva dela rodno zasnovanog nasilja.
U već pominjanom istraživanju2 u kojem su učestvovale 224 žene sa iskustvom nasilja u porodici, većina žena (58%) izjasnila se da je nezadovoljna kontaktom sa policijskim služebnicima. Većina ispitanica (53%) nije bila zadovoljna ni kvalitetom informacija koje su dobijene od policije. Opšti stav bio je je da je razgovor u policiji bilo produktivan (58%), da se žrtva osećala sigurnom (63%), ali ima i mišljenja da je bio nekoristan (34%) i da se žrtva osećala nesigurnom (20%). Žene su bile mišljenja da bi dobijanje više informacija o dostupnoj pravnoj pomoći, pomaganje i/ili praćenje žrtve kroz proces, davanje više informacija o slučaju i o toku postupka, postojanje osobe zadužene za rad sa žrtvama, pokazivanje empatije i veća kooperativnost doprineli unapređenju rada policije.
Isti uzorak žena je upitan i za iskustvo sa tužiocima. Razgovori su od strane žrtve viđeni kao adekvatni u 59% slučajeva odnosno neadekvatni u 32%. Polovina žena (51,5%) nije dobila informaciju šta će tužilac uraditi u narednim koracima, a one koje su je dobile navele su da nije bila korisna, nije sadržala informacije o tome kakva je njihova pozicija i šta su njihova prava ili nisu dobile informaciju o uslugama koje im stoje na raspolaganju. Žene su navele kako bi volele da dobiju objašnjenja o svojim pravima tokom krivičnog postupka, o mogućim merama zaštite, objašnjenja krivičnih procedura, informacije u vezi sa žalbama za odštetu, odnosno naknadu štete, kao i informacije o tome šta će tužilac preduzimati u konkretnom slučaju. Žene su izrazile opšti utisak o kontaktu sa tužilaštvom kao povoljan (60%). Upitane o tome koji bi od ponuđenih predloga unapredio rad tužilaštva, žene su odgovorile: više informacija o slučaju, o dostupnoj pravnoj pomoći, da se postavi osoba koja bi radila sa žrtvama, da budu kooperativniji i pokažu empatiju. Za žene je najvažnije da tokom procesa bude: zabranjeno dalje nasilje, da učinilac bude kažnjen, da se zabrani viktimizacija drugih, njoj bliskih osoba, pa tek onda zahtevi za odštetu i da povrate imovinu.
|
