Član 18 - Opšte obaveze
Član 3 – Definicije
Član 5 - Obaveze država i potpuna posvećenost
Član 7 - Sveobuhvatne i koordinirane politike
Član 8 - Finansijska sredstva
Član 9 - Udruženja građana i civilno društvo
Član 10 - Koordinaciono telo
Član 11 - Prikupljanje podataka i istraživanje
Član 15 - Obuka stručnjaka
Član 16 - Programi preventivne intervencije i programi za rad sa počiniocima nasilja
Član 18 - Opšte obaveze
Član 19 - Informisanje
Član 20 - Opšte usluge podrške
Član 21 - Pomoć kod pojedinačnih odnosno kolektivnih žalbi
Član 22 - Specijalizovane usluge podrške
Član 23 - Sigurne kuće
Član 24 - SOS telefoni
Član 25 - Podrška za žrtve seksualnog nasilja
Član 26 - Zaštita i podrška za decu svedoke
Član 27 - Prijavljivanje
Član 28 - Prijavljivanje stručnjaka
Član 29 - Građanske parnice i pravni lekovi
Član 30 - Naknada
Član 31 - Starateljstvo, pravo na posetu i bezbednost
Član 32 - Građanske posledice prinudnih brakova
Član 33 - Psihičko nasilje
Član 34 - Proganjanje
Član 35 - Fizičko nasilje
Član 36 - Seksualno nasilje, uključujući silovanje
Član 37 - Prinudni brak
Član 38 - Genitalno sakaćenje žena
Član 39 - Prinudni abortus i prinudna sterilizacija
Član 40 - Seksualno uznemiravanje
Član 41 - Pomaganje odnosno podstrekavanje i pokušaj
Član 42 - Neprihvatljiva opravdanja za krivična dela, uključujući i dela počinjena u ime takozvane časti
Član 43 - Važenje krivičnih dela
Član 44 - Nadležnost
Član 45 - Sankcije i mere
Član 46 - Otežavajuće okolnosti
Član 47 - Presuda druge strane ugovornice
Član 48 - Zabrana procesa obaveznog alternativnog razrešenja sporova odnosno određivanja kazne
Član 49 - Opšte obaveze
Član 50 - Neposredni odgovor, prevencija i zaštita
Član 51 - Procena rizika i upravljanje rizikom
Član 52 - Hitne mere zaštite
Član 53 - Mere zabrane prilaska odnosno zaštite
Član 54 - Istrage i dokazi
Član 55 - Postupci ex parte i po službenoj dužnosti
Član 56 - Mere zaštite
Član 57 - Pravna pomoć
Član 58 - Zastarelost
Član 59 - Boravišni status
Član 60 - Rodno zasnovani zahtevi za azil
Član 61 - Zabrana proterivanja, odnosno vraćanja (non-refoulement)
 
Član 18 - Opšte obaveze
Član 3 – Definicije
Član 5 - Obaveze država i potpuna posvećenost
Član 7 - Sveobuhvatne i koordinirane politike
Član 8 - Finansijska sredstva
Član 9 - Udruženja građana i civilno društvo
Član 10 - Koordinaciono telo
Član 11 - Prikupljanje podataka i istraživanje
Član 15 - Obuka stručnjaka
Član 16 - Programi preventivne intervencije i programi za rad sa počiniocima nasilja
Član 18 - Opšte obaveze
Član 19 - Informisanje
Član 20 - Opšte usluge podrške
Član 21 - Pomoć kod pojedinačnih odnosno kolektivnih žalbi
Član 22 - Specijalizovane usluge podrške
Član 23 - Sigurne kuće
Član 24 - SOS telefoni
Član 25 - Podrška za žrtve seksualnog nasilja
Član 26 - Zaštita i podrška za decu svedoke
Član 27 - Prijavljivanje
Član 28 - Prijavljivanje stručnjaka
Član 29 - Građanske parnice i pravni lekovi
Član 30 - Naknada
Član 31 - Starateljstvo, pravo na posetu i bezbednost
Član 32 - Građanske posledice prinudnih brakova
Član 33 - Psihičko nasilje
Član 34 - Proganjanje
Član 35 - Fizičko nasilje
Član 36 - Seksualno nasilje, uključujući silovanje
Član 37 - Prinudni brak
Član 38 - Genitalno sakaćenje žena
Član 39 - Prinudni abortus i prinudna sterilizacija
Član 40 - Seksualno uznemiravanje
Član 41 - Pomaganje odnosno podstrekavanje i pokušaj
Član 42 - Neprihvatljiva opravdanja za krivična dela, uključujući i dela počinjena u ime takozvane časti
Član 43 - Važenje krivičnih dela
Član 44 - Nadležnost
Član 45 - Sankcije i mere
Član 46 - Otežavajuće okolnosti
Član 47 - Presuda druge strane ugovornice
Član 48 - Zabrana procesa obaveznog alternativnog razrešenja sporova odnosno određivanja kazne
Član 49 - Opšte obaveze
Član 50 - Neposredni odgovor, prevencija i zaštita
Član 51 - Procena rizika i upravljanje rizikom
Član 52 - Hitne mere zaštite
Član 53 - Mere zabrane prilaska odnosno zaštite
Član 54 - Istrage i dokazi
Član 55 - Postupci ex parte i po službenoj dužnosti
Član 56 - Mere zaštite
Član 57 - Pravna pomoć
Član 58 - Zastarelost
Član 59 - Boravišni status
Član 60 - Rodno zasnovani zahtevi za azil
Član 61 - Zabrana proterivanja, odnosno vraćanja (non-refoulement)
 
Član 18 - Opšte obaveze
1) Strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere zaštite svih žrtava od daljeg nasilja.

2) U skladu sa domaćim propisima, strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede odgovarajuće mehanizme za delotvornu saradnju između svih relevantnih državnih organa, uključujući sudove, javna tužilaštva, organe unutrašnjih poslova, lokalne i regionalne uprave, kao i nevladine organizacije i ostale relevantne organizacije i lica, u pružanju zaštite i podrške žrtvama i svedocima svih oblika nasilja obuhvaćenih Konvencijom, uključujući i upućivanje na opšte i specijalizovane službe podrške, navedene u čl. 20 i 22 ove konvencije.

3) Strane obezbeđuju da mere koje preduzimaju u skladu sa ovim poglavljem budu:
– zasnovane na razumevanju nasilja nad ženama i nasilja u porodici iz rodne perspektive i da su usmerene na ljudska prava i bezbednost žrtve;
– zasnovane na integrisanom pristupu, koji uzima u obzir odnos između žrtava, počinilaca, dece i njihovog šireg društvenog okruženja;
– usmerene na izbegavanje sekundarne viktimizacije;
– usmerene na osnaživanje i ekonomsku nezavisnost žena žrtava nasilja;
– omogućene, tamo gde je to prikladno, u istim prostorijama za različite usluge namenjene zaštiti i podršci žrtava;
– odgovarajuće za specifične potrebe ugroženih lica, uključujući i decu žrtve, i da su im dostupne.

4) Pružanje usluga ne sme da zavisi od spremnosti žrtve da podnese prijavu ili svedoči protiv bilo kog počinioca.

5) U skladu sa svojim obavezama i prema međunarodnom pravu, strane se obavezuju da preduzmu odgovarajuće mere za pružanje konzularne i druge zaštite i podrške svojim državljanima i drugim žrtvama koje imaju pravo na tu zaštitu.
 
0 – pitanje nije regulisano zakonom / politikom, ili postojeća regulativa je vrlo daleko od standarda Konvencije (standard iz Konvencije se smatra minimalnim standardom)
1 – postoji regulacija, ali nije postignut standard Konvencije (u rešenju i / ili primeni)
2 – postignut standard Konvencije ili sasvim blizu standardu u rešenju
3 - postignut standard Konvencije ili sasvim blizu standardu u rešenju i u primeni
4 – pitanje je u državi rešeno iznad standarda Konvencije SE
Generalna procena čl. 18 Opšte obaveze
Poređenje između država čl. 18 Opšte obaveze
PITANJA
 
a. Kakve su procedure i usluge dostupne žrtvama nasilja prema ženama i nasilja u porodici u vašoj zemlji kako bi se zaštitile od daljeg nasilja na svojoj teritoriji? Navedite vrstu procedura i vrste predmeta.
Odgovor: Žrtvama rodno zasnovanog nasilja i nasilja u porodici prvenstveno je obezbeđena sudska zaštita, u skladu sa zakonima u ovoj oblasti, o čemu se detaljno govori u kasnijim poglavljima, koja se odnose na sredstva sudske zaštite. U oblasti građanskopravne zaštite, žrtve nasilja u porodici imaju mogućnost da pokrenu sudski postupak za određivanje mera zaštite koje propisuje Porodični zakon,1 a ovaj postupak mogu inicirati i organ starateljstva (centar za socijalni rad) i javni tužilac.
PLUS
a. Kakve su procedure i usluge dostupne žrtvama nasilja prema ženama i nasilja u porodici u vašoj zemlji kako bi se zaštitile od daljeg nasilja na svojoj teritoriji? Navedite vrstu procedura i vrste predmeta.
Odgovor: Žrtvama rodno zasnovanog nasilja i nasilja u porodici prvenstveno je obezbeđena sudska zaštita, u skladu sa zakonima u ovoj oblasti, o čemu se detaljno govori u kasnijim poglavljima, koja se odnose na sredstva sudske zaštite. U oblasti građanskopravne zaštite, žrtve nasilja u porodici imaju mogućnost da pokrenu sudski postupak za određivanje mera zaštite koje propisuje Porodični zakon,1 a ovaj postupak mogu inicirati i organ starateljstva (centar za socijalni rad) i javni tužilac. Takođe, Zakon o ravnopravnosti polova2 i Zakon o zabrani diskriminacije3 omogućavaju postupak sudske zaštite u slučajevima diskriminacije po osnovu pola. Svi ovi postupci se vode u skladu sa pravilima parničnog postupka, uz primenu posebnih odredbi koje svaki od ovih zakona propisuje, kao što su hitnost u postupanju i slične klauzule. U krivičnopravnoj oblasti zaštita je obezbeđena kroz sankcionisanje krivičnih dela Krivičnim zakonikom,4 merama koje se mogu primeniti u oblasti nasilja nad ženama i porodičnog nasilja, od kojih se većina procesuira po službenoj dužnosti. U skladu sa procesnim pravilima krivičnog postupka, uređene su obaveze svih nadležnih državnih organa (policije, javnog tužilaštva i sudova). Ne postoji služba za podršku žrtvama, a informisanje žrtava o postupcima i pravima nedovoljno je kvalitetno.
Prema Zakonu o zaštitniku građana5 svako fizičko ili pravno, domaće ili strano lice koje smatra da su mu aktom, radnjom ili nečinjenjem organa uprave povređena prava može da podnese pritužbu Zaštitniku građana. Zakonom o zabrani diskriminacije takođe je predviđen poseban postupak pred Poverenikom.
Zakonom o socijalnoj zaštiti6 usluge socijalne zaštite su svrstane prema grupama u usluge procene i planiranja, dnevne usluge u zajednici, usluge podrške za samostalan život, savetodavno-terapijske i socijalno-edukativne usluge (koje uključuju savetovanje i podršku u slučajevima nasilja), kao i usluge smeštaja. Kao korisnici usluga posebno su navedena lica za koja postoji opasnost da će postati ili već jesu žrtve zanemarivanja, zlostavljanja, eksploatacije, nasilja odnosno nasilja u porodici.
Odlukom o pravima i uslugama socijalne zaštite Grada Beograda7 propisano je pravo na stalnu novčanu pomoć licima prema kojima je izvršeno nasilje u porodici. Stalna novčana pomoć se priznaje najduže godinu dana od prvog evidentiranog nasilja. Ova odluka predviđa i uslugu socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima, koju mogu ostvariti socijalno ugrožena i stambeno neobezbeđena lica, pod uslovom da prihodi po članu domaćinstva ne prelaze osnovicu za utvrđivanje novčane socijalne pomoći za pojedince. Kao prioritetna grupa za ostvarivanje ove usluge identifikovane su žrtve nasilja u porodici.
Prema Opštem protokolu o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima, službena lica koja dođu u kontakt sa žrtvom nasilja pružiće joj potrebnu pomoć i podršku iz svoje nadležnosti i obezbediće odgovarajući ponovni kontakt i praćenje. Za planiranje usluga i mera zaštite žene žrtve nasilja i drugih članova porodice izloženih nasilju saziva se konferencija slučaja. Plan zaštite mora da osigura bezbednost žrtve, da zaustavi nasilje i da spreči da se delo ponovi, da zaštiti prava žrtve, da omogući da slobodno donese odluke u svom najboljem interesu, da dobije usluge koje služe njenom oporavku, osnaživanju i osamostaljivanju. Planirane mere moraju biti međusobno dobro usaglašene i usmerene na izbegavanje sekundarne viktimizacije žrtve.
Posebne usluge – kao što su prihvatilišta, odnosno sigurne kuće, i SOS telefoni – detaljno su opisane pri analizi relevantnih članova Konvencije koji se bave ovom vrstom usluga.
Istraživanje8 pokazuje da se mali broj žena obrati za pomoć institucijama (10%). Najčešće, žene pokušavaju da reše problem nasilja razvodom ili rastavom (30%), odlaskom iz domaćinstva na kraće vreme (19,6%) i obraćanjem članovima porodice (rođacima, prijateljima i susedima) za pomoć – 25,6%. Žene iz Beograda su proaktivnije u odnosu na žene iz drugih regiona, što važi i za žene iz grada u odnosu na žene iz sela. Ovi nalazi potvrđuje značaj neformalnih mreža podrške, a time indirektno ukazuju na neophodnost njihovog pravilnog informisanja o problemu, kao i o merama i uslugama u zajednici koje stoje na raspolaganju žrtvi i nenasilnim članovima njene porodice.
Navedeno istraživanje beleži i da su pomoć od institucija češće tražile žene izložene seksualnom (24%), fizičkom (19%) i ekonomskom nasilju (16%). Kao glavni razlog neobraćanja instituciji žene su navele da su smatrale kako problem mogu da reše same (79,6%). Tek 9% žena sa nekom od telesnih povreda obratilo se lekaru, najčešće navodeći razlog da su povrede bile male i da su mogle same da ih saniraju, ali i da ih je bilo sramota, da su se plašile nasilnika (mali broj žena nije znao kome da se javi ili nema zdravstveno osiguranje ). Iako su lekari (u 90% slučajeva) pitali o poreklu povreda, jedna četvrtina žena je sakrila pravi razlog. Nešto više od trećine lekara (37,8%), prema iskazima žena, samo je pružilo zdravstvenu pomoć, a između petine i četvrtine lekara povredu je prijavilo policiji (22,2%).
Žene se, pokazalo je ovo istraživanje, teško odlučuju i da pozovu policiju, kojoj se obratila tek svaka četvrta žena (25%) sa fizičkom povredom, a u 5% slučajeva to je učinio neko drugi. Prema navodima ispitanica, u polovini prilika policija je samo porazgovarala sa njom i sa nasilnikom, i otišla; u 22% situacija upozorila je nasilnika, smirila ga i takođe otišla; u 12% incidenata odvela je nasilnika u policijsku stanicu; u 11% slučajeva je podnela krivičnu prijavu; u 4% primera nasilniku je oduzeto oružje; a u 6% žene su navele da se policija odnosila prema njima kao da su one izazvale nasilnika. Ocenjujući podršku policije, 46% žena je procenilo da im policija uopšte nije pomogla, 32% da im je policija nedovoljno pomogla, dok je 22% ocenilo da im je policija veoma mnogo pomogla.
Vrlo mali broj žena se za pomoć obratilo CSR-u (14%). Prema iskazima žena, ova je služba najčešće ponudila pravnu pomoć i savet, mogućnost za razgovor i podršku, a u izuzetno malom broju smeštaj u sigurnu kuću (3 slučaja) i samo su u jednom slučaju obavestili policiju. Trećina žena koje su se obraćale CSR-u za pomoć ocenila je da im ova služba uopšte nije pomogla. Pomoć SOS telefona potražilo je svega 5% žena koje su bile izložene porodičnom nasilju. Konačno, ovo istraživanje je utvrdilo da izuzetno mali broj slučajeva nasilja završava pred sudom (tek 1%), što se moglo i očekivati u odnosu na mali broj prijava institucijama i sklonost službi da ponude neke druge usluge, a ne zakonsku zaštitu.
Istraživanje sprovedeno na uzorku žena iz Autonomne pokrajine Vojvodine10 pokazalo je da se samo 23,2% ispitanica obratilo policiji, odnosno prijavilo je poslednji nasilni događaj. Nije uočena statistički značajna razlika između žena iz grada i sa sela, ali se navodi da je uzorak ispitanica bio mali. Policiji su se češće obraćale razvedene ili razdvojene ispitanice (54,8%), sa srednjom stručnom spremom (54,8%), starosti najčešće između 33 i 56 godina, obično kada trpe neki od kumuliranih oblika nasilja (fizičko i psihičko, ili fizičko, psihičko i seksualno nasilje istovremeno), češće ako je prilikom nasilja došlo do povrede (83,3% slučajeva) i češće ako je nasilje izvršeno u alkoholisanom stanju (59,5%).
Među razlozima neprijavljivanja nasilja policiji dominiraju lični motivi – 66,2%11 – nego momenti koji se tiču rada policije – 27,1% (nije verovala da će joj pomoći [14,3%], iskustvo drugih potvrđuje da policija nije efikasna u ovim slučajevima [7,2%], iz svog iskustva zna da policija ne želi da se meša [5,6%]). Na pitanje o tome šta je policija u konkretnom slučaju uradila, najveći broj žena je odgovorio da je „zapretila nasilniku ili su ga opomenuli“ (27,3%), „nisu ništa uradili ili su uradili nedovoljno“ (25%), „odveli su nasilnika na razgovor u stanicu“ (18%), „obavestili su druge nadležne institucije“ (9,1%).
Prema rečima ispitanica, najčešće razloge za nereagovanje policije čine stavovi da je nasilje privatna stvar, da nisu nadležni, da je kuća vlasništvo nasilnika pa ne mogu da ga izbace, da žrtva treba da se razvede i da ga napusti, da sama treba da reši nasilje ili su je upućivali na centar za socijalni rad. Veći deo ispitanica je bio nezadovoljan reakcijom policije (56,8%), najčešće zato što policija nije učinila ništa ili nedovoljno, ali i zbog neprijatnog ophođenja (vikanje, podsmevanje i okrivljavanje). Ispitanice koje su bile zadovoljne reakcijom policije istakle su ukupan odnos policijskih službenika prema njima, podršku i pomoć koje su im pružili, kao i zaštitu od ponavljanja nasilja. Najveći broj žena (60%) očekuje da policija uhapsi nasilnika, odredi pritvor, odnosno zadržavanje, tj. da ga udalje iz kuće i odvoje od žrtve, te na taj način zaštite žrtvu.
U istom istraživanju su se od ukupno 181 žrtve nasilja u porodici samo 33 (18,2%) nakon poslednjeg slučaja nasilja obratile CSR-u, najčešće kada je nasilnik bio suprug ili partner (90,9%). Veći broj žena (60,6%) nije bio zadovoljan uslugama ove institucije. Kao najčešći razlozi nezadovoljstva navodi se da stručni radnici nisu ništa učinili kako bi im pomogli ili su pružali neodgovarajuću pomoć, pokazivali nerazumevanje problema, nedostatak empatije ili stavljanje na stranu nasilnika. Kao glavni razlog zadovoljstva navodi se pozitivno mišljenje u pogledu starateljstva nad decom, ali i slušanje žrtve, davanje podrške, saveta i informacija. Žene su očekivale da CSR pokaže veće angažovanje, pruži podršku i pomoć, da sasluša, razume, postupa sa više empatije, pruži više informacija i uputi na odgovarajuće programe, ali i da utiče na to da se nasilnik iseli iz stana ili da se zatvori, tj. fizički odvoji od žrtve.
Tek je svaka treća žena sa iskustvom nasilja u porodici zatražila pomoć medicinske ustanove zbog posledica preživljenog nasilja, a veći deo njih bio je zadovoljan uslugama (87%), najviše ukupnim podržavajućim odnosom osoblja (44,7%), koje je po rečima žena bilo ljubazno, strpljivo i puno razumevanja za njihove teškoće. Jedan broj ispitanica kao razlog zadovoljstva navodi sâm medicinski tretman (23,4%), prijem preko reda, brzinu i efikasnost u saniranju povreda. One koje nisu bile zadovoljne (mali broj) kao razloge navode nezainteresovanost osoblja za uzrok povreda, nedostatak podrške, nekorektno ponašanje lekara koji je zbijao šale na račun događaja. Ispitanice očekuju da se medicinsko osoblje više zainteresuje za razloge povreda, da pokaže više razumevanja za njih i njihov problem, ponudi i druge usluge, pruži informacije o tome šta bi žrtva mogla da uradi. Navodi se i da nekim ženama odgovara nezainteresovanost ili nedovoljna zainteresovanost medicinskog radnika, jer vole da se „lekar ne meša u ono što im se dešava“.
Istraživanje o položaju žena žrtava nasilja u krivičnopravnom sistemu12 vođeno je na dva nivoa: žene su pitane za iskustva u susretu sa predstavnicima krivičnopravnog sistema (policija i tužilaštvo), a profesionalci su anketirani o svojoj praksi i mišljenjima u vezi sa pravima žrtve. U uzorku od 224 žene sa iskustvom nasilja u porodici, korisnica usluga specijalizovanih ženskih organizacija iz različitih gradova iz Srbije,13 gotovo sve žene (92%) imale su kontakt sa policijom. Većina se (58%) izjasnila da je nezadovoljna ovim kontaktom, najčešće zbog toga što su pokazali manjak profesionalnosti (25%), bili neljubazni (17%), nisu bili zainteresovani da čuju ženu (11%) ili jednostavno nisu razumeli žrtvu (6%). Većina ispitanica (53%) nije bila zadovoljna kvalitetom informacija koje su dobijene od policije, jer nisu sadržale odgovore u vezi sa sledećim: šta je naredni korak policije (49%), u kakvoj je poziciji žrtva u postupku i šta su njena prava (64%), koje usluge za podršku žrtvi njoj stoje na raspolaganju (63%), o mogućnosti ponovnog kontakta sa policijom u vezi sa slučajem (61,5%).
One takođe navode da nisu dobile informaciju o dostupnoj pravnoj pomoći (72%), o zdravstvenoj pomoći (70%), psihološkoj podršci (74%), socijalnim uslugama (68%) i uslugama udruženja građana (75%). Svaka treća žena koja je izjavu davala u policijskoj stanici (75% ukupnog uzorka) navela je da su prostorije bile neadekvatne, najčešće zbog nedostatka privatnosti (nisu bile same sa policijskim službenikom). One koje su navele da su uslovi bili adekvatni istakle su privatnost prostora tokom razgovora i ljubaznost policijskog službenika u komunikaciji. Opšti stav je da je razgovor u policiji bilo koristan (58%), da se žrtva osećala sigurnom (63%), ali ima i mišljenja da je bio neprikladan (34%) i da se žrtva osećala nesigurnom (20%). Kada su pitane koji bi od ponuđenih predloga doprineo unapređenju rada policije, žene su navele: davanje više informacija o dostupnoj pravnoj pomoći (92%), pomaganje i/ili praćenje žrtve kroz proces (92%), davanje više informacija o slučaju i o toku postupka (90,5%), postojanje osobe zadužene za rad sa žrtvama (90,5%), pokazivanje empatije (87%) i veća kooperativnost (86%).
Isti uzorak žena je pitan i za iskustvo sa tužiocima. Pokazalo se da su tužiteljke češće vodile intervjue sa žrtvama (53,5%), nego tužioci muškarci (39,4%). Razgovori su od strane žrtve viđeni kao adekvatni u 59% slučajeva odnosno neadekvatni u 32% (najčešće zbog: neprofesionalnog postupanja [12%], neljubaznosti [9%], nezainteresovanosti [6%] i manjka razumevanja za žrtvu [5%]). U većini slučajeva je prostor (kancelarija) procenjen kao adekvatna za razgovor (57%). Polovina žena (51,5%) nije dobila informaciju šta će tužilac uraditi u narednim koracima, a one koje su je dobile navele su da nije bila korisna (56%), nije sadržala informacije o tome kakva je njihova pozicija i šta su njihova prava (58%) ili nisu dobile informaciju o uslugama koje im stoje na raspolaganju (60%). Informacije o pravnoj pomoći nisu pružene u 64% slučajeva, o zdravstvenoj, kao i psihološkoj pomoći u 69%, o socijalnim uslugama u 67% i uslugama udruženja građana u 67%.
Kao što je već navođeno, žene su izjavile kako bi volele da dobiju objašnjenja o svojim pravima tokom krivičnog postupka, o mogućim merama zaštite, objašnjenja krivičnih procedura, informacije u vezi sa žalbama za odštetu, odnosno naknadu štete, kao i informacije o tome šta će tužilac preduzimati u slučaju. Žene su izrazile opšti utisak o kontaktu sa tužilaštvom kao dobar (60%), koji je doprineo osećanju sigurnosti. Upitane o tome koji bi od ponuđenih predloga unapredio rad tužilaštva, žene su odgovorile: više informacija o slučaju, o dostupnoj pravnoj pomoći, da uspostave kontakt s osobom koja bi se bavila, odnosno radila sa žrtvama, da nadležni budu kooperativniji i pokažu empatiju. Za žene je najvažnije da tokom procesa bude: zabranjeno dalje nasilje , da učinilac bude kažnjen, da se zabrani viktimizacija drugih, njoj bliskih osoba, a tek potom zahtevi za odštetu i da povrate imovinu.
MINUS
b. Da li su usvojene zakonodavne ili druge mere za obezbeđivanje odgovarajuće i efikasne saradnje između pravosuđa, javnih tužilaca, institucija za sprovođenje zakona, regionalnih i lokalnih vlasti, i/ili nevladinih organizacija, ili drugih relevantnih aktera u cilju zaštite i podrške žrtvama? Da li su ovi mehanizmi institucionalizovani (u zvaničnim protokolima ili drugim dokumentima) ili su rezultat neformalnih dogovora (na sastancima, okruglim stolovima i u sličnim prilikama)? Molimo vas da navedete informacije o nivou saradnje (državne, regionalne, lokalne itd.) i prirodi saradnje (vrsta slučaja, politike itd.).14
Odgovor: Prema Opštem protokolu o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima, a u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima, obavezu postupanja u slučajevima nasilja u porodici imaju policija, ustanove socijalne zaštite i drugi pružaoci usluga u sistemu socijalne zaštite, zdravstvene ustanove i drugi oblici zdravstvene službe, ustanove u sistemu obrazovanja i vaspitanja u slučajevima kada su uključena deca svedoci nasilja, javno tužilaštvo, redovni i prekršajni sudovi.
PLUS
b. Da li su usvojene zakonodavne ili druge mere za obezbeđivanje odgovarajuće i efikasne saradnje između pravosuđa, javnih tužilaca, institucija za sprovođenje zakona, regionalnih i lokalnih vlasti, i/ili nevladinih organizacija, ili drugih relevantnih aktera u cilju zaštite i podrške žrtvama? Da li su ovi mehanizmi institucionalizovani (u zvaničnim protokolima ili drugim dokumentima) ili su rezultat neformalnih dogovora (na sastancima, okruglim stolovima i u sličnim prilikama)? Molimo vas da navedete informacije o nivou saradnje (državne, regionalne, lokalne itd.) i prirodi saradnje (vrsta slučaja, politike itd.).14
Odgovor: Prema Opštem protokolu o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima, a u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima, obavezu postupanja u slučajevima nasilja u porodici imaju policija, ustanove socijalne zaštite i drugi pružaoci usluga u sistemu socijalne zaštite, zdravstvene ustanove i drugi oblici zdravstvene službe, ustanove u sistemu obrazovanja i vaspitanja u slučajevima kada su uključena deca svedoci nasilja, javno tužilaštvo, redovni i prekršajni sudovi. Postupanje ovih službi usmeravaju posebni protokoli: Poseban protokol Ministarstva zdravlja Republike Srbije za zaštitu i postupanje sa ženama koje su izložene nasilju (2010), Poseban protokol o postupanju centara za socijalni rad – organa starateljstva – u slučajevima nasilja u porodici i ženama u partnerskim odnosima (2013), Poseban protokol o postupanju policijskih službenika u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima (2013) i Poseban protokol za pravosuđe u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i partnerskim odnosima (2014) Ministarstva pravde. I Opšti protokol za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja predviđa uspostavljanje saradnje između stručnjaka iz svih oblasti koje rade sa decom (zdravstvo, obrazovanje, socijalna zaštita, policija, pravosuđe i druge).
Međutim, Opšti protokol ne razdvaja odgovornosti, niti definiše uloge u smislu koordinacije i saradnje, a u praksi se koordinišuća uloga uglavnom vezuje za ulogu centra za socijalni rad, pogotovo prilikom planiranja mera i usluga, što je formalizovano Posebnim protokolom ovog organa, kroz preporuku o sklapanju sporazumâ o saradnji na lokalnom nivou između ustanova i drugih organizacija čija je saradnja neophodna za efikasno ostvarivanje i sprovođenje zaštite žrtava nasilja u porodici i u partnerskim odnosima, a ne pominje organizovanje konferencije slučaja. Najjasniju odredbu o koordinaciji (komunikaciji i saradnji) sadrži Poseban protokol o postupanju policijskih službenika, koji su u obavezi da o slučajevima nasilja u porodici obaveštavaju nadležna javna tužilaštva i centre za socijalni rad, upućuju žrtve na centre za socijalni rad, obaveštavaju žrtve o odluci javnog tužioca, tj. samih policijskih službenika, da pokrenu krivični ili prekršajni postupak. Istovremeno, Posebni protokol nalaže da policijski službenici učestvuju u radu konferencija slučajeva koje organizuje centar za socijalni rad. Posebni protokol za pravosuđe kao ciljeve postavlja da „se podstakne potpisivanje pojedinačnih protokola između pravosudnih organa i institucija u jedinicama lokalne samouprave...“, kao i da „pravosudni organi sarađuju sa drugim učesnicima u organizovanju zaštite i podrške ženama žrtvama nasilja u porodici i u partnerskom odnosu...“.
Ističe se kako „sve institucije koje su ovlašćene za pokretanje pojedinih oblika zaštite treba da budu istovremeno obaveštene o svakom slučaju porodičnog nasilja, i to: razmenom informacija i multisektorskom saradnjom, koja omogućava da javni tužilac, kao i ostali nadležni organi uključeni u saradnju, budu blagovremeno obavešteni o svakom slučaju porodičnog nasilja, u cilju preduzimanja adekvatnih, efikasnih i blagovremenih mera“. Dalje se navodi da se „saradnja institucija ostvaruje u svakom konkretnom slučaju nasilja nad ženama“, kao i da je „potrebno da se održavaju redovni sastanci između tužioca, sudija prekršajnih sudova, službenika policije i centara za socijalni rad, i to za svaki konkretni slučaj nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima. Cilj ovih sastanaka je zajedničko razmatranje konkretnog slučaja, utvrđivanje adekvatne mere za konkretan slučaj, davanje odgovarajućih uputstava, utvrđivanje da li ima elemenata krivičnog dela ili prekršaja i sa tim u vezi podnošenje krivične prijave ili zahteva za pokretanje prekršajnog postupka.“
Treba naglasiti da je ova odredba sasvim slična praksi koja od 2007. godine postoji u Zrenjaninu. Posebni protokol Ministarstva zdravlja takođe pominje saradnju sa „resursima u zajednici“ u razvijanju bezbednosnog plana za žrtvu i prilikom upućivanja na resurse zajednice. Međutim, posebni protokoli nisu regulisali upravo način praćenja realizacije multisektorske saradnje, a pogotovo njene efikasnosti u smislu prevencije i zaštite žena i svih drugih žrtava nasilja u porodičnom kontekstu.
MINUS
c. Da li su ove mere u skladu sa standardima utvrđenim Konvencijom, član 18, stav 3.15 Da li su ove mere (procedure i usluge) besplatne? Navedite vrstu troškova, ako postoje. Ko finansira ove mere (državni budžet, međudržavna zajednica i/ili neko drugi)?
Odgovor: Usklađenost mera sudske zaštite sa odredbama Konvencije, kao i troškovi vezani za ostvarivanje zaštite u sudskom postupku, predmet su posebne analize članova Konvencije u odeljcima analize koji slede, a koji se bave ovim mehanizmima zaštite.
PLUS
c. Da li su ove mere u skladu sa standardima utvrđenim Konvencijom, član 18, stav 3.15 Da li su ove mere (procedure i usluge) besplatne? Navedite vrstu troškova, ako postoje. Ko finansira ove mere (državni budžet, međudržavna zajednica i/ili neko drugi)?
Odgovor: Usklađenost mera sudske zaštite sa odredbama Konvencije, kao i troškovi vezani za ostvarivanje zaštite u sudskom postupku, predmet su posebne analize članova Konvencije u odeljcima analize koji slede, a koji se bave ovim mehanizmima zaštite.
Mere predviđene Nacionalnom strategijom za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti za period od 2010. do 2015. godine i Opštim protokolom o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima delimično su u skladu sa standardima člana 18, stav 3, Konvencije u pogledu rodnog shvatanja nasilja, fokusa na ljudskim pravima i bezbednosti žrtve, integrisanog pristupa, usmerenosti ka izbegavanju sekundarne viktimizacije i osnaživanju, kao i zadovoljavanju specifičnih potreba ranjivih lica. Navodi se da je bezbednost (sigurnost) žrtve prioritet u radu stručnih službi. Planirane mere moraju biti međusobno dobro usaglašene i usmerene na izbegavanje sekundarne viktimizacije žrtve. Plan zaštite mora da osigura bezbednost žrtve, da zaustavi nasilje i da spreči da se delo ponovi, da zaštiti prava žrtve, da omogući da slobodno donese odluke u svom najboljem interesu, da dobije usluge koje služe njenom oporavku, osnaživanju i osamostaljivanju. Prilikom pružanja pomoći žrtvama nasilja u porodici u kojoj se nalaze naročito ranjivi članovi kao svedoci nasilja neophodno je preduzeti mere zaštite koje odgovaraju na potrebe ovih lica, pošto ona nisu u stanju da se zaštite bez pomoći drugih.
Prema Zakonu o socijalnoj zaštiti, u zavisnosti od socijalno-ekonomskog statusa korisnika, plaćanje usluge socijalne zaštite može biti u celosti iz sredstava korisnika, njegovog srodnika ili trećeg lica; uz delimično učešće korisnika, njegovog srodnika, trećeg lica ili budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave; u celosti iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave. Nedovoljan je broj usluga podrške i zaštite, pogotovo specijalizovanih usluga. One nisu lako dostupne i geografski dobro raspoređene. Nisu usvojeni standardi za sve uspostavljene usluge, a njihova „nabavka“ stavlja u neravnopravan položaj nevladin i privatni sektor u odnosu na javni.
Zaštita za decu svedoke nasilja nije odgovarajuća, posebno kada podrazumeva razdvajanje od nenasilnog roditelja (najčešće majke), razdvajanje braće i sestara, odsustvo pokretanja postupaka za mere zaštite od nasilja i odsustvo specijalizovanog psiho-socijalnog tretmana za decu svedoke nasilja u poroidci, na šta ukazuju i preporuke Zaštitnika građana.
MINUS
d. Mora li žrtva da sarađuje sa vlastima, odnosno svedoči protiv učinioca ili podnese tužbu, kako bi imala na raspolaganju usluge kao što su smeštaj, pomoć, ili neophodne informacije? Da li se pravna pomoć odobrava u zavisnosti od stepena saradnje žrtve?
Odgovor: Prema Opštem protokolu o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima, sve ustanove će se starati da ženi žrtvi nasilja u porodici bude obezbeđena besplatna pravna pomoć, od strane jedne od ustanova koje pružaju besplatnu pravnu pomoć (organ lokalne samouprave, advokatska komora ili udruženje).
PLUS
d. Mora li žrtva da sarađuje sa vlastima, odnosno svedoči protiv učinioca ili podnese tužbu, kako bi imala na raspolaganju usluge kao što su smeštaj, pomoć, ili neophodne informacije? Da li se pravna pomoć odobrava u zavisnosti od stepena saradnje žrtve?
Odgovor: Prema Opštem protokolu o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima, sve ustanove će se starati da ženi žrtvi nasilja u porodici bude obezbeđena besplatna pravna pomoć, od strane jedne od ustanova koje pružaju besplatnu pravnu pomoć (organ lokalne samouprave, advokatska komora ili udruženje). Ovim dokumentom nisu propisani uslovi vezani za kooperativno ponašanje žrtve kako bi ona imala pravo na besplatnu pravnu pomoć. U Srbiji još ne postoji zakon koji na sistematski način reguliše pružanje besplatne pravne pomoći.
Broj udruženja koja se bave pružanjem besplatne pravne pomoći građanima u pojedinim sektorima prava, prema Strategiji razvoja sistema besplatne pravne pomoći u Republici Srbiji (2010), nije veliki. Najveći broj udruženja pruža besplatnu pravnu pomoć samo određenoj kategoriji građana (izbeglim i raseljenim licima, žrtvama nasilja u porodici i drugim osobama), tako da ostalim građanima nije dostupan ovaj oblik organizovane besplatne pravne pomoći. Prema podacima iz istraživanja o radu opštinskih službi pravne pomoći u Srbiji, u periodu od 2001. do 2006. godine službe pravne pomoći organizovane su u 1/4 od ukupnog broja opština na teritoriji Republike Srbije. Usluge ovih službi nisu specijalizovane za pitanja nasilja prema ženama.
U skladu sa Posebnim protokolom o postupanju centara za socijalni rad – organa starateljstva – u slučajevima nasilja u porodici i ženama u partnerskim odnosima, prava korisnika usluga i druge vrste pomoći koje pruža organ starateljstva u većini slučajeva nisu uslovljene spremnošću žrtve da prijavi počinioca nasilja. Centar za socijalni rad može podneti krivičnu prijavu u slučaju nasilja, a ima i aktivnu legitimaciju za podnošenje tužbe za određivanje porodičnopravnih mera zaštite, ali je retko koristi. U Posebnom protokolu o postupanju policijskih službenika u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima navedeno je da pružanje zaštite ne sme zavisiti od spremnosti žrtve da podnese prijavu ili svedoči protiv učinioca nasilja. Poseban protokol za pravosuđe u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i partnerskim odnosima navodi da je jedan od ciljeva ovog protokola unapređenje položaja žrtve tokom procesa zaštite, pa se većina obaveza sudova i javnog tužilaštva stoga odnosi na sudske postupke koji su već inicirani. I javni tužioci imaju aktivnu legitimaciju za podnošenje tužbe za određivanje porodičnopravnih mera zaštite, ali je sasvim retko koriste.
Specifične vrste pomoći, kao što je pravo na stalnu novčanu pomoć licu prema kojem je izvršeno nasilje u porodici, u skladu da Odlukom o pravima i uslugama socijalne zaštite Grada Beograda, ostvaruje se uz uslov da se ovo lice kao žrtva porodičnog nasilja nalazilo na evidenciji Gradskog centra za socijalni rad, državnog organa (policija, sud) ili pružaoca usluga socijalne zaštite, koji je za to licenciran.
MINUS
e. Da li žrtve državljani drugih zemalja imaju pravo na ove usluge? Ako je odgovor potvrdan, navedite zemlje koje su obuhvaćene tim posebnim merama, ukoliko je moguće. Kakav je status azilanata, licâ bez državljanstva, odnosno zakonskog boravka itd.?
Odgovor: Strani državljani i lica bez državljanstva ostvaruju pravo na sudsku (građanskopravnu i krivičnopravnu) zaštitu, u skladu sa propisima koji određuju nadležnost domaćih sudova u zavisnosti od vrste postupka.
Prava iz oblasti socijalne zaštite takođe mogu ostvarivati i strani državljani i lica bez državljanstva, u skladu sa zakonom i međunarodnim ugovorima.
PLUS
e. Da li žrtve državljani drugih zemalja imaju pravo na ove usluge? Ako je odgovor potvrdan, navedite zemlje koje su obuhvaćene tim posebnim merama, ukoliko je moguće. Kakav je status azilanata, licâ bez državljanstva, odnosno zakonskog boravka itd.?
Odgovor: Strani državljani i lica bez državljanstva ostvaruju pravo na sudsku (građanskopravnu i krivičnopravnu) zaštitu, u skladu sa propisima koji određuju nadležnost domaćih sudova u zavisnosti od vrste postupka.
Prava iz oblasti socijalne zaštite takođe mogu ostvarivati i strani državljani i lica bez državljanstva, u skladu sa zakonom i međunarodnim ugovorima. Kao korisnici prava odnosno usluga socijalne zaštite, u okviru zakonom predviđenih uslova, posebno su navedeni strani državljani ili lica bez državljanstva koja su u potrebi za socijalnom zaštitom odnosno koja su bez pratnje (kada je u pitanju maloletno lice i punoletno lice do navršenih 26 godina života).
MINUS
[1] Porodični zakon, Službeni glasnik RS, br. 18/2005, 72/2011.
[2] Zakon o ravnopravnosti polova, Službeni glasnik RS, br. 104/2009.
[3] Zakon o zabrani diskriminacije, Službeni glasnik RS, br. 22/2009.
[4] Krivični zakonik, Službeni glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012 i 104/2013.
[5] Zakon o Zaštitniku građana Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 79/2005 i 54/2009.
[6] Zakon o socijalnoj zaštiti, Službeni glasnik RS, br. 24/2011.
[7] Odluka o pravima i uslugama socijalne zaštite, Službeni list Grada Beograda, br. 55/2011.
[8] Autorke istraživanja su Marija Babović, Katarina Ginić i Oivera Vuković (2010).
[9] Treba primetiti da je izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zakona o zdravstvenom osiguranju priznata važnost brige o zdravlju i obezbeđivanju zdravstvene zaštite grupacijama stanovništva izloženih povećanom riziku obolevanja, kao i socijalno ugroženom stanovništvu, među kojima se nalaze i „žrtve nasilja u porodici“.
[10] Autorke/-i izveštaja su Sanja Ćopić, Vesna Nikolić-Ristanović i Nikola Petrović (2010).
[11] Smatrale su da nasilje nije tako ozbiljno (24,2%), bilo ih je sramota (18,7%), plašile su se žešćeg nasilja (12,7%).
[12] Autorke izveštaja su Vanja Macanović i Slađana Jovanović (2014).
[13] U pitanju su: Beograd, Novi Sad, Novi Bečej, Vranje i Niš.
[14] Pravilna saradnja se može definisati kao adekvatna i relevantna, a efektivna podrazumeva blagovremenu koordinaciju orijentisanu na rezultat.
[15] Važno: Ovaj član obuhvata i svedoke, tako da posebnu pažnju treba posvetiti deci, kao svedocima u proceni ovih mehanizama. Takođe, termin „ranjive žrtve“, uključuje: trudnice i žene sa malom decom, osobe sa invaliditetom, osobe koje žive u ruralnim i udaljenim oblastima, narkomane, prostitutke, nacionalne manjine, migrante, uključujući migrante bez dokumenata i izbeglice, gej muškarce, lezbejke, biseksualne i transseksualne osobe, HIV pozitivne osobe, beskućnike, decu, stara lica (videti stav 87 Eksplanatornog izveštaja).
AC UBL NSRP Drutvo SOS telefon CZR Sigurna enska kuca WAVE EWL
enski centar Uzice Osvit Ni Centar za podrku enama  Kikinda Iz kruga SOS Vranje Pescanik
2662222 Savet Evrope Mree ene protiv nasilja
 
AC UBL NSRP Drutvo SOS telefon CZR Sigurna enska kuca WAVE EWL enski centar Uzice Osvit Ni Centar za podrku enama  Kikinda Iz kruga SOS Vranje Pescanik 2662222 Mree ene protiv nasilja Savet Evrope
 
Kampanju podržavaju:
EU    EU
Sadržaj stranice je isključiva odgovornost Autonomnog ženskog centra i ni na koji način ne odražava stavove donatora.
Kampanju podržavaju:
EU    EU
Sadržaj stranice je isključiva odgovornost Autonomnog ženskog centra i ni na koji način ne odražava stavove donatora.