BeFem Talks "Istanbulska konvencija: pogled aktivistkinja iz regiona" je uvod u novu kampanju "Ravnopravnost iz fioke: Za politike nenasilja!", koja ponovo okuplja braniteljke ženskih prava iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Srbije, Hrvatske, Slovenije, Severne Makedonije, koje su bile i ostale najhrabriji deo naših društava.

 

Ana Manojlović, Novinarke protiv nasilja
Dobar dan, ja sam Ana Manojlović, i biću voditeljka ove današnje emisije. Ovu emisiju organizuje BeFem feministički kulturni centar zajedno sa Autonomnim ženskim centrom, Centrom za ženska prava iz Podgorice i Fondacijom Udružene žene iz Banja Luke.

 

Sve ove organizacije bile su deo jedne velike regionalne kampanje, Potpisujem.org. Kampanja je bila zaista velika, a ideja je bila da se pomogne ratifikacija i implementacija Instanbulske konvencije. To je bio, zaista, jedan veliki poduhvat, veliki entuzijazam stoji iza svega toga, i mnogo pokušaja da sve zemlje na neki način prihvate, shvate Istanbulsku konvenciju – šta ona znači, zašto je važna, uopšte, za ceo region i za svaku zemlju ponaosob.

 

E, sad, 2011. godine, taj medjunarodini ugovor Savet Evrope stavio je na pristup i ratifikaciju državama članicama. On je tako pokušao da zaustavi nasilje nad ženama, nasilje u porodici... moram da kažem „pokušao,“ jer sve je izvedeno negde bolje, negde lošije, negde trapavo, ali na nama je da ne odustajemo, i da učinimo da počinitelji budu kažnjeni, da se nasilje u porodici, nad ženama, svede na minimum.

 

Zašto sve ovo pričamo? To je zato što, deset godina kasnije, mi smo svedoci da nije dovoljno nešto usvojiti, pristupiti nečemu i reći: „Sada je gotovo.“ Ne. Svako osvojeno pravo mora da se brani, moramo da se trudimo da osvestimo kako vlasti, tako i one na koje se zakoni odnose, o čemu je zapravo reč. Jedna od najdrastičnijih stvari koja se desila nedavno, a to je Turska, koja je, kao zemlja koja je prva potpisala ovu Konvenciju, desilo se to da postoje pokušaji da ona iz te Konvencije izadje. Još čekamo da vidimo kako će se to završiti.

 

Ova Konvencija nam je bitna, i zato što je ona bitna, bitna je i desetogodišnjica, mi pravimo ovu današnju emisiju. Nadam se da ćemo se lepo izrazgovarati o tome, i da ćemo videti koji su problemi u svakoj zemlji, ponaosob i u regionu. Nada Golubović je, iz Fondacije Udružene žene iz Banja Luke, sa nama, Maja Raičević, Centar za ženska prava Podgorica, dobro došli i Vi, i Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra, a uključićemo i regionalne partnerke iz Slovenije, Hrvatske i Severne Makedonije.

 

Ja mislim da otvorimo, prvo, ovaj razgovor, pitanjem o tome koliko je u vašim zemljama ova Konvencija na staklenim nogama? I pitanje, zaista, jeste sugestivno, a vi ako me ubedite da nije na staklenim nogama, onda smo daleko dogurali posle ovih deset godina. Hoćete vi da odgovorite prvo?

 

Nada Golubović, Fondacija Udružene žene iz Banja Luke
Ovako, u mojoj zemlji je Konvencija na staklenim nogama upravo radi toga što je moja zemlja jako komplicirana. Vi kada govorite, iz bilo koje zemlje, vi govorite o jednom zakonu, jednom dijelu države. Mi, nažalost, imamo tri zakonodavna, vrlo važna tri zakonodavna tijela u Bosni i Hercegovini, i makar je Bosna i Hercegovina šesta zemlja koja je ratificirala Instanbulsku konvenciju. Nama u različitim dijelovima države se na različite načine primijenila, na različit način se prihvaća Instanbulska konvencija.

 

Ja živim u Banja Luci, Republika Srpska, i moram da kažem da, u čitavoj Bosni i Hercegovini, u Republici Srpskoj su najdalje otišli što se tiče Instanbulske konvencije. Medjutim, mi smo izjmene i dopune zakona uradili u prošloj godini, i uglavnom su amandmani da je fokus na samim žrtvama, a ne na počiniocu, kao što je inače do sada bilo u zakonu. Uglavnom su naši zahtjevi ispunjeni. Medjutim, sada je od prvog maja ove godine zakon stupio na snagu, i vidimo da je to sve što smo se mi borili jako teško ostvarljivo. Praktično, zakon u Federaciji Bosne i Hercegovine, prvi koji je donesen, nije se uopće promijenio, jako ima puno manjkavosti, i ženske nevladine organizacije su još u vrijeme kada smo mi to nastojale da guramo, pokušale taj Zakon da promijene, medjutim, do dana današnjeg se nije promijenio, upravo iz razloga što je taj dio Bosne i Hercegovine sastavljen od deset kantona gdje svaki kanton mora dati saglasnost za izmjenu zakona.

 

I imamo treću zakonodavnu jedinicu u Bosni i Hercegovini, Brčko distrikt, gdje moram da se pohvalim da je upravo Fondacija Udružene žene sudjelovala u tome da se taj Zakon uopće donese u Brčko distriktu. Medjutim, tu još uvijek ima manjkavosti u tom Zakonu, ići ćemo dalje i nadamo se da ćemo gha izmijeniti.

 

Ana Manojlović
Komplikovana struktura države, komplikovana primena svih zakona, pa i ove Konvencije. Kako je u Srbiji?

 

Tanja Ignjatović, Autonomni ženski centar
Srbija je isto, kao Bosna i Hercegovina i Crna Gora, uostalom, jedna od deset prvih potpisnica ove Konvencije. Postojala je, na početku, ozbiljna politička volja, delovalo je, zapravo, da je jedinstvena i izmedju pozicije i opozicije, naročito kada se uzme u obzir da je Ženska parlamentarna mreža u to vreme bila jedinstvena da se pristupi Konvenciji.

 

Medjutim, jedan dobar deo vremena je izgubljen, dakle ništa se nije desilo, ništa nije menjano, usaglašavano. Onda smo, posle jednog ozbiljnog, moram reći, masakra, femicida u kome je stradalo pet žrtava i dvadesetoro ranjenih, dakle, država je rešila da ipak preduzmemo nešto. Ono što smo, zapravo, najbolje dobili i što je najveći pomak, to je 2016. godine, kada je napravljen Zakon o sprečavanju nasilja u porodici i kada su promenjena odredjena krivična dela u Krivičnom zakoniku. Iza toga mi, zapravo, nemamo više ništa što se tiče usaglašavanja. Primena je relativno slaba, osim ovih hitnih mera.

 

 

Kada pitate da li je Konvencija na staklenim nogama, kontekst evropski, nažalost, takav je da su u našim, naročito u našim zemljama, sa tim slabim demokratijama, svaki medjunarodni ugovor koji se tiče ljudskih prava je na staklenim nogama. Znači, jedna je stvar da li ste ga ratifikovali, druga stvar da li vi uopšte znate da postoji, da li ga primenjujete, da li sudije znaju da on postoji, da li se sudije pozivaju na njih, jer ove su Konvencije takve da u pravosudju mogu direktno da se koriste.

 

Ono što mi sada u Srbiji vidimo, to je ozbiljan napad na sadržaj Konvencije od strane konzervativnih intelektualaca, čiji uticaj ne bi trebalo zanemariti iako ih nije veliki broj, ali to su oni koji su u stanju da vam zaustave reforme obrazovnog sistema, koji su u stanju da vam izbace programe za obrazovanje dece o seksualnoj zloupotrebi. Dakle, mi možemo doći u nekom trenutku do tog da se dovede u pitanje i sadržaj ove Konvencije. Da li ćemo doći do toga da nam Predsednik povuče potpis? Ne znamo. I to samo zbog toga što Srbija, zapravo, gradi tu spoljnu sliku da mi želimo da budemo deo Evropske unije.

 

Ana Manojlović
Crna Gora, zemlja krša, kako ona stoji sa staklenim nogama Konvencije?

 

Maja Raičević, Centar za ženska prava Podgorica
Mi... pošto cijeli region, ja bih rekla, funkcioniše po nekom sistemu spojenih sudova, ako vidimo da se nešto dešava u Srbiji, ili Bosni, ili Makedoniji, možemo očekivati i nešto slično kod nas. Naravno, ovakvi medjunarodni ugovori uvijek su, nekako, meta konzervativnih struja, tako da mi neprestano moramo da se borimo, zapravo, za to da naša javnost, i posebno pravosudje i oni koji su dužni da primjenjuju zakon, shvate koliko je Konvencija važna, i da je primjenjuju svakodnevno u praksi.

 

Zvanično postoji politička volja za primjenom Konvencije, i kancelarija Savjeta Evrope nam dosta pomaže u tome da promovišemo Konvenciju, i posebno mi već godinama radimo obuke pravosudja koje se tiču primjene Konvencije, i vidimo da već imamo presude u kojima se naše sudije pozivaju na Konvenciju. Medjutim, u nekim od tih presuda, i pored pozivanja na standarde Konvencije, imate jako blagu kaznenu politiku, što negdje govori da, čak i kad postoji svijest o obavezi primjene standarda iz Konvencije, nekako ta svijest o tome da se nasilje u porodici i nasilje nad ženama može tolerisati prevlada, pa se nekako nadjemo u problemu te niske kaznene politike koja ne djeluje odvraćajuće na nasilnike, niti žrtvama pruža adekvatnu zaštitu i satisfakciju, tj. pristup pravdi, tako da slična je situacija.

 

Ono što je jako važno je da pomenem da smo mi uspjeli da 2017. godine donekle prilagodimo naš Krivični zakonik Istanbulskoj konvenciji. Po prvi put smo, kada je u pitanju krivično djelo silovanje, dobili princip koji se odnosi na odsustvo pristanka žrtve. Dakle, u članu 204 našeg Krivičnog zakonika, u stavu 1, stoji odredba da, ukoliko neko ne da pristanak za bilo kakvo seksualno ponašanje, neželjeno seksualno ponašanje, da je to, u stvari, krivično djelo silovanje, i to nam u velikoj mjeri pomaže da ova djela sada potpuno drugačije budu tretirana nego što je to bio slučaj ranije, iako, naravno, slijedi nam još ozbiljna edukacija, ja bih rekla, svih koji primjenjuju ovaj zakon.

 

Ana Manojlović
Dobro je što ste pomenuli edukaciju, jer to je bilo negde moje sledeće pitanje. Mi znamo šta je Istanbulska konvencija, mi znamo da zakoni treba da se usaglašavaju sa njom, a koliko su žene u vašim zemljama svesne šta ova Konvencija znači? Ne moraju da znaju njeno ime, a da li znaju koja su njihova prava, da li ih zakon štiti, i šta treba da rade ukoliko su njihova prava ugrožena?

 

Nada Golubović
Ovako. Ja moram da kažem da nevladine organizacije, još od vremena kada smo mi radili ovu zajedničku kampanju, rade stalno na edukaciji stanovništva i na edukaciji žena. Mi u Bosni i Hercegovini, još uvjek nevladine organizacije vode SOS telefone, imamo stalno kampanje na televiziji. U ovom momentu, Javni servis Radio-televizija Republike Srpske daje naš spot gdje se specijalno, u ovo doba pandemije, žene upozoravaju.

 

Medjutim, ja kada to govorim, ja moram da kažem da u Bosni i Hercegovini većina stanovništva je iz ruralnog područja, i da oni vrlo često nisu informisani uopće na koji način te žene mogu da se zaštite. Uglavnom žene ni ne znaju šta je to Konvencija Vijeća Evrope o nasilju nad ženama i nasilju u porodici, žene ne znaju da ta Konvencija postoji bez obzira koliko smo mi o tome govorili. A isti slučaj je kod nas, kao što je Maja rekla u Crnoj Gori, kada one dodju do suda, vrlo često su kazne toliko male da ih vrlo često dekuražiraju. Drugi subjekti zaštite, ja moram da kažem, da je možda policija, koja je na prvoj liniji fronta, uvijek tu da na neki način uradi istražne radnje. Medjutim, pošto se radi o krivičnom djelu, to mora da preuzme tužilaštvo. Dešava se, nažalost, situacija da je tužilaštvo vrlo često odbacivalo, pošto smo imali do nedavno u Zakonu da je prekršaj i da je krivično djelo. Zatim, zaštitne mjere koje treba da uklone počinioca iz kuće se praktično ne primjenjuju.

 

 

Mi sad, u Republici Srpskoj, u novom zakonu imamo lice od povjerenja, što mislim da će jako puno značiti za žene koje su žrtve nasilja, pošto ćemo ih pred institucijama predstavljati, i to je nešto što je legitimno, i što će, mislim pomoći ženama, da će to praviti, stvoriti bolju sliku o tome na koji način sve država može da im pomogne. Mi smo jako puno radili edukacija, i sa subjektima zaštite i sa ženama, i stalno radimo na tome, medjutim, mislim da sve to što mi kao nevladine organizacije radimo država u stvari radi jako malo, i mislim da je ovo što mi radimo vrh ledenog brijega, i da bi trebali, što se tiče edukacije, mnogo, mnogo više pažnje posvijetiti na terenu upravo ženama od seoskog područja do gradskih područja gdje one nisu upoznate sa svim tim principima.

 

Ana Manojlović
Koliko edukacija nevladinih organizacija stiže do žena širom Srbije, da li stiže, da li su svesne svojih prava, i da li su svesne toga da niko ne sme da ih tuče, ni njih, ni njihovu decu?

 

Tanja Ignjatović
Teško je to pitanje, složeno je u stvari, zato što, kad mi kažemo „žene,“ evo baš je Nada sad pomenula žene koje žive na selu, mi zaboravljamo da ima žena koje žive u jako različitim životnim okolnostima, i da su one u različitim životnim oklnostima... imaju svoja lična svojstva koja ih čine više ranjivim za nasilje ili manje ranjivim, imaju više snage ili manje snage. Dakle, ja verujem da dobar deo žena koje su visokoobrazovane i srednje obrazovane, zaposlene, žive u gradu, one mogu i da dodju do informacija, one znaju da postoje SOS telefoni, one će pozvati Autonomni ženski centar i druge ženske organizacije iz Mreže Žene protiv nasilja, ali kako je sa ženama koje žive na selu, kako sa ženama koje imaju 55, 65 godina i više, kako sa ženama koje žive u romskim naseljima, kako sa ženama sa invaliditetom, kako je sa svim, dakle, tim ženama koje možda nisu u pozicijama koje im omogućavaju da lako pristupe informaciji, čija životna iskustva, lična svojstva stvaraju to njihovo nepoverenje prema institucijama. Ako se one obrate, šta će onda biti?

 

Ana Manojlović
A znamo li kako je?

 

Tanja Ignjatović
Možemo da zamislimo čak ikada nemamo direktnog kontakta, a mi koje radimo, dakle dobijemo pozive, i naše koleginice, osobito recimo iz romskih organizacija koje pružaju podršku ženama Romkinjama, ili ženama sa invaliditetom, one još bolje znaju šta znači mera udaljenja nasilnika iz kući, iz stana.

 

Kada ste žena sa invaliditetom, fizičkim invaliditetom, zavisna od onoga ko treba da vam donese hranu, da vam, spremi hranu, doda lekove, itd. Znači, ako nemate podršku za fizičku [brigu], je l, za život, vama je, zapravo često nasilnik jedina osoba od koje vi zavisite u svakodnevnoj brizi. Ako ste žena Romkinja i vama udalje supruga iz zajednice koja je zapravo njegova zajednica u koju ste vi došli, ona može samo da se pokupi i da ode, a nema gde da ode jer ona ne može da se vrati u svoju porodicu zato što su to takvi običaji. Dakle, mi moramo da vidimo da li naši zakoni, jednaki za sve, na jednak način pogadjaju sve žene, i muškarce, i ljude, gradjane, zato što oni žive u različitim okolnostima. Znači, to je jedna stvar, dakle, da žene mogu čak i da znaju, ali su nekad okolnosti takve da za njih to nije odgovarajuće rešenje.

 

Druga stvar je ovo što je Nada govorila, to je poverenje u institucije. Institucije moraju da znaju, institucije moraju da imaju rešenja. Mi, nažalost, nemamo sistemsku obuku ljudi koji će biti budući profesionalci na fakultetima, nemamo dobru stručnu obuku tokom rada, nemamo dobre sisteme podrške, superviziranja, i nemamo skoro nikakve mehanizme nadzora, imamo samo formalno. Kad god se Autonomni ženski centar žalio unutrašnjim mehanizmima kontrole u policiji, u tužilaštvu, centru za socijalni rad, na postupanje, odgovor je bio nikakav, dakle, bilo je „Nije napravljeno prekoračenje, sve je bilo po službenoj dužnosti, sve po PS-u,“ ili sa minimalnim priznanjem da nešto nije u redu. I mi, onda, nemamo poverenje, obične žene nemaju poverenje da će institucije nepristrasno postupati, s tim što ja moram da kažem, pošto godinama radim obuku stručnjaka, u institucijama još uvek, bez obzira na ovo strašno stanje postoje neverovatno dobri profesionalci. Samo je pitanje...

 

Ana Manojlović
Nekako mislim da od svih tih pojedinaca, profesionalaca, zavisi i uspeh svega ovoga ovde, od entuzijazma pojedinaca koji razumeju i spremni su da promene, i da utiču na...

 

Tanja Ignjatović
Što nikako ne bi trebalo da bude, jer je ovo sistemsko pitanje.

 

Ana Manojlović
Tačno. U Crnoj Gori, koliko žene znaju šta je Istanbulska konvencija, a ako ne znaju, koliko su svesne svojih prava i da li veruju institucijama.

 

Maja Raičević
Pa, mislim, jako se puno priča o nasilju nad ženama. Vjerujem da, ovako, na nivou, na nekom opštem nivou, naravno, znaju da je nasilje zakonom zabranjeno, da ne treba da ga trpe, ali pitanje je koliko ga, zapravo prepoznaju, jer mi često govorimo o fizičkom nasilju, o onom nasilju koje je vidljivo i očigledno, a malo se govori o psihološkom zlostavljanju i emocionalnom zlostavljanju, o kontroli koja u stvari leži u osnovi nasilja, i kad su te pojave u pitanju, mnoge žene zapravo ne prepoznaju da se to njima dešava.

 

Ana Manojlović
Misle da je to normalno.

 

Maja Raičević
Da. Naročito što dolazimo, ipak, iz jedne prilično tradicionalne sredine, gdje vaspitanje i svijest još uvijek u velikoj mjeri utiču i na to kako ćemo prihvatiti, zapravo, informacije koje nam se nude. Mi dosta radimo sa mladima, i vidimo da kod mladih žena postoji ozbiljno interesovanje za ove teme, i takodje dosta i znanja o tome da je nasilje neprihvatljivo.

 

 

 

Ana Manojlović
Znači ne znaju, to je bilo moje pitanje, da li znaju. Da li postoje neke organizacije koje rade sa predstavnicima institucija koje su na terenu i koje bi trebalo to da prepoznaju?

 

Maja Raičević
Pa postoje, naravno, ženske, malobrojne ženske organizacije koje zbog obima posla, ja bih rekla, da su nekako sve prilično opterećene. To koliko se nama žena javlja dosta govori o tome koliko su institucije neefikasne, jer da su institucije efikasnije, onda bi mi imali mnogo manje žena koje nam se obraćaju. Recimo, Centar za ženska prava u ovom trenutku ima više od 200 korisnica koje zastupa u raznim predmetima, obično uz, da ne zaboravimo, da uz predmet nasilja u porodici ili partnerskog nasilja obično ide još jedan postupak, ili za razvod braka, ili za starateljstvo nad djecom, ili za podjelu imovine, itd. Tako da smo zaista, da kažem, opterećene izuzetno velikim brojem slučajeva, što opet, kažem, govori dosta o tome da institucije nisu dovoljno efikasne, ali isto tako, na sreću, govori da žene znaju gdje da se obrate, samo nas je premalo.

 

Ana Manojlović
Koliko institucije u Bosni i Hercegovini znaju šta je njihov posao i šta bi trebalo da rade?

 

Nada Golubović
Pa da vam kažem, ja mislim da institucije znaju šta je njihov posao, a ja ću sada možda stati malo i u odbranu institucija. Recimo, kod nas, centri za socijalni rad su opterećeni sa toliko puno različitih slučajeva, socijalnih slučajeva, pošto smo mi država u kojoj je jako puno nezaposlenih, koja ima jako puno siromašnih, i mislim da su sve naše države tako, tako da je na tim centrima užasno veliko opterećenje.

 

E, sada, ja živim u Banja Luci, koja je veliki grad, i u kojem postoji dio u centru za socijalni rad koji se bavi posebno nasiljem u porodici, i oni jako dobro funkcioniraju. Ima i drugih, manjih lokalnih zajednica u kojima jako dobro funkcioniraju. Medjutim, imamo lokalnih zajednica gdje profesionalci uopće – sad govorim konkretno o centru za socijalni rad – nisu osjetljivi za te teme. Živimo u državi sa puno stereotipa, na isti način kao što je to Crna Gora, pretpostavljam i Srbija, tako da vrlo često institucije upravo u tom smislu ne funkcionišu kako treba.

 

Mi, kao nevladina organizacija, kojih je isto tako jako malo imamo u čitavoj Bosni  i Hercegovini, užasno smo opterećene, i moram da kažem da smo mi možda na neki način već i pregorile od toliko silnog posla, jer mi praktično od države, osim za sigurne kuće u dijelu Republike Srpske, u drugim dijelovima sigurne kuće nema finansiranje, mi druge pomoći od države nemamo, a cijelo vrijeme radimo, edukujemo policiju, edukujemo sudije i tužioce, edukujemo centre za socijalni rad, i mislim da oni znaju, al' ponekad ne mogu ni da reaguju od tog silnog posla. Oni su zatrpani. Vi imate lokalnih zajednica koje nisu ni tako male u kojima ima dva-tri socijalna radnika. Na koji način oni mogu da reaguju?

 

Medutim, moram da kažem da, u stvari, na lice mjesta uvijek izadje policija, uvijek zna šta se dešava na terenu, medjutim, vrlo često policija nije shvaćena od tužilaštva. A dalje, Krivični zakon koji je kod nas, u Bosni i Hercegovini, se zasniva praktično na tome da se kažnjava počinioc, a zaštite žrtve u samom sudskom postupku nema. Ona je... žrtve rodno zasnovanog nasilja, nasilja u porodici su, u stvari, u sudskim procesima svjedokinje. Velika je pomoć sada kad imamo lice od povjerenja, gdje se one bar osjećaju sigurno kad daju svoj iskaz, jer vrlo često su tužbe i, poslije, presude zavise od toga kako će ona svjedočiti. I to je ključno pitanje.

 

Ana Manojlović
Vi ste i načeli ovu temu. U Srbiji jeste postojala obuka predstavnika vlasti kako da postanu senzibilisani za ovo rodno nasilje. Dokle se došlo, i da li institucije, da li tužioci, da li policija, da li socijalni radnici znaju šta je njihov posao i kako da postupe?

 

Tanja Ignjatović
Ja moram da kažem da je veliki napredak napravljen kada je usvojen i kada je počela primena Zakona o sprečavanju nasilja u porodici zato što je on regulisao, izmedju ostalog, i specijalizaciju ljudi u policiji i tužilaštvu za temu nasilja u porodici koja konzumira ogroman broj nasilja prema ženama, i da su za njih predvidjene specijalizovane obuke. Dakle, mi sada u sistemu imamo nadležne policijske službenike, dakle nije patrola ta koja procenjuje i, u koordinaciji sa dežurnom službom, odlučuje, nego nadležni policijski službenik koji je obučen i koji ima, takodje, jednu vrlo striktnu proceduru.

 

Ja mislim da je ta kombinacija - obuka, striktna procedura i individualna odgovornost, onaj ko postupa mora da se potpiše za svaku svoju odluku, pa onda možemo da ga prozovemo za nečinjenje ili nesavesno činjenje, ili nedostatak dužne pažnje - jako unapredilo tu kratkoročnu, prvu zaštitu koju u Srbiji u ovom trenutku institucije nude. Policijske hitne mere, produžene hitne mere koje zavise od predloga tužioca i odluke suda, i dobijaju se u roku od 48 sati – mislim da mi jedini u regionu imamo takvu regulaciju. Ona je doprinela, po čemu mi vidimo da je to značajno, da smo svake godine imali znatno povećanje prijava nasilja. Prijave nasilja nisu posledica povećanog dešavanja nasilja, nego povećane informisanosti i poverenja onih koji prijavljuju nasilje da će institucije brzo reagovati.

 

Šta je nama nedostatak? Dakle, mi smo se tu zaustavili, centri za socijalni rad su i kod nas prezauzeti svim problemima, broj predmeta im raste svake godine višestruko, a broj ljudi se smanjuje. Mi smo imali i zabranu zapošljavanja, pa je to redukovalo i mogućnost da ljudi odgovore, ali to svakako nije opravdanje. Jeste sistemski problem, ali nije opravdanje za nečinjenje. Mi iza te hitne intervencije sve ostale mehanizme koje imamo ne koristimo, a što Maja kaže, žrtva ne mora nužno da zna šta joj stoji na raspolaganju. Mi, zapravo, iza te hitne intervencije imamo 30 dana da tri ključne službe - policija, tužilaštvo i centar za socijalni rad – razmotre svaki pojedinačni slučaj i naprave plan zaštite na tri ili šest meseci. Iza toga idu mehanizmi koji stoje na raspolaganju.

 

Nažalost, ti planovi zaštite, pokazalo je istraživanje u kojem je Autonomni ženski centar radio zajedno sa Zaštitnikom gradjana, su jako skromni, jako oskudni, ne sadrže one mere koje bi trebalo, i ne nude dugoročnu zaštitu u ovim postupcima u kojima će žrtva biti uključena, ili ako nije u postupcima, onda šta su druge mere podrške – socijalne, zdravstvene, finansijske, obrazovne, zapošljavanje - njoj, njenoj deci, da bi ona mogla da se oporavi, da se osnaži i osamostali, jer je zapravo ideja zaustaviti nasilje da bi žrtva mogla da nastavi da živi svoj život.

 

Ana Manojlović
Dobro, to je bila i dobra i loša vest u jednom. Dakle, ipak smo se malo odmakli od od početka, dekadu posle smo se svakako pomerili s one mrtve tačke. Predlažem sada da poslušamo na kratko Nelu Pamuković iz zagrebačkog Centra za žene žrtve rata Rosa.

 

Nela Pamuković, Centar za žene žrtve rata Rosa iz Zagreba
Centar za žene žrtve rata Rosa je feministička organizacija koja se od '92. godine bavi borbom protiv nasilja nad ženama, te smo tako već i prije 2012. godine aktivno pratile izradu Istanbulske konvencije i sudjelovale u medjunarodnom zagovaranju zajedno sa evropskim mrežama. 2012. godine, bile smo u svojim akcijama prije svega usmjerene na državu, kako bi potpisala, a kasnije i ratificirala, Konvenciju. Pri tome je kampanjom Potpisujem bilo bitno organizirati pritisak šire javnosti. Morale smo prvo upoznati tu javnost s postojanjem i historijskim značajem Konvencije, te potom uključiti gradjanke i  gradjane da putem potpisa na internetu, slanjem razglednica, javnim akcijama i ostalim vrše masovni pritisak na hrvatsku vladu u pravcu potpisivanja i ratifikacije.

 

Naime, kada smo započele s kampanjom Potpisujem, Konvencija je bila potpuno nepoznata i van svakog fokusa interesa donositelja političkih odluka. Bilo je teško saznati upće koja je institucija nadležna da pokrene postupak potpisivanja i ratifikacije. Znači, u to vrijeme, išle smo debeli korak ispred naših država, pa tako i u Hrvatskoj.

 

Što se tiče pitanja što je uradjeno a što nije do sada, htjela bih prvo reći da je Hrvatska potpisala Kkonvenciju 22.01.2013. godine, a ratificirala tek 13.04.2018. godine.

 

Od početne nevidljivosti Konvencije došlo je do neobičnog obrata situacije. Obzirom da su ekstremni desničari i katoličke fundamentalističke grupe i crkva izabrali baš ovu Konvenciju kao glavnu metu svojih napada, a kako bi ograničili ženska prava i spriječili ratifikaciju Konvencije, krajnje desne struje u ionako desnoj vladi iskoristile su Kkonvenciju u svojim frakcijskim borbama za zauzimanje vlasti. Masovno su se iznosile nevjerojatne optužbe protiv Konvencije, te organizirale demonstracije u Zagrebu, Splitu i drugim gradovima, što je 2018. godine gotovo dovelo do ruba državnog udara, i mi smo, naravno, bile zbog toga prisiljene organizirati kontra-proteste kako bi razobličile ovu masovnu histeriju protiv ženskih prava.

 

 

 

 

To je samo mali dio problema koje danas imamo i na kojima radimo, i obzirom na ograničenje vremena, s tim bi stala. Hvala lijepo.

 

Ana Manojlović
Koliko je regionalna saradnja, kada je reč o ovim važnim pitanjima, bitna za Crnu Goru? Koliko vam pomaže, i koliko ta razmena iskustava može da vas osokoli i da vam da ideje kako da se borite?

 

Maja Raičević
Izuzetno je važna, kako kada je u pitanju razmjena znanja i uopšte, učenja od većih i, rekla bih, možda iskusnijih organizacija, tako i u nekom ličnom smislu, u smislu osnaživanja, jer mi često dijelimo te poteškoće u radu, savjetujemo se, znači, učimo jedni od drugih. Recimo, Autonomni ženski centar je nama bio, mogu slobodno reći, organizacija na koju smo se ugledali. Takodje, kampanja koju su pokrenuli, i uopšte cijeli projekat oko promocije Istanbulske konvencije za nas je bio izuzetno značajan, i mi smo čak zajedno uspjeli da akreditujemo i neke programe obuke u Crnoj Gori koje smo sprovodili i u kojima su učestvovali naši predstavnici institucija, centara za socijalni rad, tužilaštava, policije, itd. Tako da ta saradnja je stvarno ključ i mislim da nam u velikoj mjeri pomaže da što bolje i kvalitetnije pružamo i podršku žrtvama, ali ujedno mijenjamo stvarnost u kojoj živimo, i ujedno mijenjamo i praksu institucija. I, eto, vjerujem da ćemo to nastaviti.

 

Ana Manojlović
Kako vi saradjujete, sa kojim zemljama saradjujete, sa kojim organizacijama i da li vam to pomaže da ostanete aktivni, da ne odustajete?

 

Nada Golubović
Ja mislim da je ta regionalna saradnja nešto što je izuzetno važno, i ovo je prilika da se zahvalim Autonomnom ženskom centru, koji nam je omogućio da se sve u regionu izmedju sebe povežemo i da možemo zajednički da radimo. Bez tih razmjena iskustava, mi ne bi bile ovo danas što jesmo. Ja moram da kažem da smo se i mi ugledali na  Autonomni ženski centar, one su zaista bile prvakinje u regionu. Uostalom, one su i nositeljice tog projekta, našeg zajedničkog koga smo mi radili, i nikada nas nisu ostavile na cijedilu. Nas ostavi i država i donatori, svi nas ostave na  cijedilu, a mi kolegice koje smo u regionu suradjivale, suradjujemo i dalje.

 

Ja moram da kažem da mi u Bosni i Hercegovini, vrlo često nas zovu kolegice sa kojima smo saradjivali, iz Slovenije, iz Hrvatske i iz Srbije, ako mi to u Bosni i Hercegovini treba da radimo, a to možemo zahvaliti samo toj regionalnoj saradnji. Zatim, razmjena iskustava i razmjena znanja – mi kada nešto hoćemo da radimo, mi prvo pogledamo na stranice naših sestrinskih organizacija, na koji način su to one radile, pa mi pokušavamo tim istim modelima. Ja predpostavljam da i one vjerojatno nešto pogledaju što smo i mi uradile. To nama jako puno znači. Naše države, naša država Bosna i Hercegovina, imala je sada prvi izvještaj prema GREVIO komitetu, koji je osnovan upravo da se vidi kako se primjenjuje Istanbulska konvencija. Kolegice iz regiona, Srbija i Crna Gora, i Hrvatska su ta iskustva već imale, njihova iskustva su nama jako puno pomogla, i ja mislim da je ta regionalna saradnja jako važna.

 

A ja bih se vratila i na ono deset godina prije, pa i na ono kasnije sve što se dešavalo, ta kampanja koju smo mi radile u čitavoj regiji, znači Slovenija, Hrvatska, Crna Gora, Srbija, Makedonija, je prosto bila vidljiva. Mi sad svi imamo te televizije, možeš da gledaš od Slovenije do Skoplja sve, i kada smo vidjeli one naše zajedničke kampanje, zajedničke poruke, mislim da je to bila najbolja kampanja ikada sprovedena, i najviše vidljiva u čitavom regionu, i da je to možda podiglo čitav nivo svijesti o nasilju u porodici i nasilju prema ženama u regionu ovog Zapadnog Balkana.

 

Ana Manojlović
Sve gledaju u vas, gledaju u Autonomni ženski centar, vi ste im nekako zvezda vodilja. A vi onda možete iz tog vašeg iskustva, iz vaše pozicije da nam objasnite kakva je situacija u regionu? Da li smo mi svi negde slični ili je neko odmakao malo više?

 

Tanja Ignjatović
Pa sad, kad mi pričamo o saradnji, to jako je važno pratiti ko je odmakao više i ko je odmakao u dobrom pravcu, a ko je otišao u pogrešnom pravcu, i nama je jako važno da uzmemo ove dobre prakse. To je i upozorenje šta nije u redu sa praksama, sa iskustvima naših koleginica, na primer u Hrvatskoj, da bi smo mogle da izbegnemo da naši zakoni budu menjani tako što se preslikavaju, recimo, Hrvatski, imajući u vidu da su oni već članice Evropske unije, i onda bi neko mogao da kaže „Pa hajde da preslikamo kao što je u Hrvatskoj zato što su oni ispred nas“. Da, recimo, možemo da kažemo „Pogledajte SOS telefon u Ljubljani koji država finansira, koji pravi ugovore na pet godina o finansiranju, da im se obezbedi jedna vrsta finansijske sigurnosti, i pogledajte nacionalni SOS telefon u Srbiji koji je oduzet, kidnapovan, kršenjem dva zakona, od ženskih organizacija koje su se 30 godina bave tom temom, da bi država iskontrolisala tu uslugu i navodno garantovala ženama razgovor u poverenju, a žene [koje tu rade] su zaposlene, ministarstvo ih plaća i snima njihove razgovore.“

 

Ana Manojlović
Snimaju se razgovori.

 

Tanja Ignjatović
Znači, mi možemo da kažemo „Sačekajte, evo vam najbliži kontekst...“, jer mi smo nekada bili zajednička država, to su bili isti zakoni, mi imamo pravne tekovine koje su... mi smo svi počeli iz istih zakona da menjamo ove naše zakon i oni su zato slični. Hajde da kažemo „Pogledajte kako je u Sloveniji, pogledajte šta je uradila Makedonija“. Kada je dobro, ako može Makedonija, a što ne bi mogla Bosna i Hercegovina, Srbija ili Crna Gora.

 

Znači, taj jedan nivo koji nije samo naša saradnja, za koju ja moram da kažem – jeste ideja za ovu kampanju potekla iz Beograda, jer je bilo potpuno jasno da će Konvencija biti apsolutno najvažniji dogadjaj za ženske organizacije – ali naša saradnja postoji još ranih '90-tih, odnosno krajem '80-tih godina, kad su formirani prvi SOS telefoni, Ljubljana, Zagreb, Beograd, sve po godinu dana jedan iza drugog. Naša saradnja, naših organizacija, postojala je sve vreme ratnih dešavanja, kad je bilo jako teška bilo kakva komunikacija, žene su ostale povezane, ženske organizacije su ostale povezane, da se pomažu, nezavisno od nacionalnih opredeljenja i naših vlada, i ona se prirodno nastavila.

 

Dobar deo našeg regiona govori srodnim jezicima ili može da se razume, i to nas na neki način povezuje jer lakše komuniciramo, i moram da kažem da smo mi takodje jako, sve naše organizacije, znači, i naših šest vodećih organizacija u tom projektu i svih 29 ženskih organizacija iz šest država, sve smo se jako dobro povezale i sa dve najveće evropske mreže, jedna u Beču, koja se bavi pitanjima nasilja prema ženama, a druga je Evropski ženski lobi u Briselu, koji zastupa sve teme, ali ima i sekciju za nasilje – mi smo u stalnoj vezi, jer ono što se desi u Španiji može da dodje i kod nas, ono što se desi u Turskoj, može da dodje kod nas. Ili dobra rešenja iz Italije za nas su jako važna, jer to je sve isti pravni prostor. Evropski sud za ljudska prava svima nama postavlja standarde, našim državama, svim članicama Saveta Evrope, čak i da nismo ratifikovali ovu Konvenciju, to si isti standardi koji se postavljaju svim državama.

 

Ana Manojlović
Dva puta ste pomenuli Ljubljanu i SOS telefon, i ovo je savršena prilika da najavim Dubravku Hrovatič iz Društva SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja, organizacije koja je bila veoma važan deo kampanje Potpisujem.

 

Dubravka Hrovatič, Društvo SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja iz Ljubljane
Dobar dan iz Društva SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja. Na području Slovenije kao nevladina organizacija postojimo već od 1989. godine. Slovenija je Istanbulsku konvenciju potpisala 2011. i ratifikovala je 2015. godine. Zašto je to za nas bio važan dogadjaj? Zato što je to prvi medjunarodni dokument koji obavezuje državu da putem sopstvenih mehanizama teži ka promeni društvenih normi te da o njima izveštava Savet Evrope.

 

Šta se desilo u tom vremenu u Sloveniji? Bio je usvojen Zakon o sprečavanju nasilja u porodici koji postavlja neke minimalne standarde koje treba da garantuje država kod pristupa pravima i podrške, te zaštite svih žrtava nasilnih kaznenih dela u porodici. Sa Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici bili su takodje usvojeni protokoli postupanja institucija, saradnje i obaveštavanja, te zabrana telesnog kažnjavanja dece. U tom je periodu bio promenjen Porodični zakon, rokovi zastarevanja za seksualne delikte bili su produženi, a u ovom se momentu usvajaju zakoni na području silovanja, naime prema modelu „Samo da znači da.“ Obezbedjeni su bili smeštaji u sigurnim kućama za žrtve nasilja, obezbedjena je bila saradnja izmedju institucija, a u ovoj godini – napokon – 24-satna nacionalna linija za žrtve nasilja.

 

 

 

Na području preventive primećujemo da je potrebno uneti sadržaje o nasilju i svesnost o njemu u školski sistem. To znači integraciju na svim nivoima školskog sistema: od vrtića do fakulteta. Na području pomoći ženama potrebno je brinuti se da su postupci brzi, da oni koji odlučuju u postupcima imaju informacije o nasilju, da ga ne izjednačavaju sa konfliktom, jer to može da retraumatizuje žrtve; odlučuje se o kontaktima bez obzira što se radi o nasilju, te se žrtva ponovo izlaže ugrožavajućim situacijama. Mišljenja stručnjaka takodje ne uvažavaju porodično nasilje kao bitan faktor kod odlučivanja o kontaktima sa decom.

 

Na područjima gonjenja i merama zaštite potrebna je veća orijentisanost ka otklanjanju učinioca i kontrola nad sprovodjenjem tih postupaka. Bilo bi potrebno obavezno upućivanje učinioca nasilja na treninge socijalnih veština. Istupanje iz Istanbulske konvencije značilo bi slabiju zaštitu žrtava nasilja. Uzimajući u obzir broj poraslih ubistava, te prijave seksualnog zlostavljanja, taj bi potez bio prilično neodgovoran sa strane države.

 

Ana Manojlović
Čuli smo koliko žene znaju, koliko znaju nosioci vlasti o Konvenciji, a da li možete da nam navedete neke konkretne primere iz vaše države kada je reč o kršenju prava žena ili promovisanju kršenja prava žena od strane nosioca vlasti ili nekih javnih ličnosti.

 

Maja Raičević
Da, naravno. Nedavno smo imali jedan govor mržnje u javnosti, izrazito seksistički, vinovnik cijele priče bio je jedan poznati advokat koji je blizak Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Pri tome, zbog toga ovo naglašavam, zato što je on na taj način, u stvari, uživa svojevrsnu zaštitu javnosti i podršku javnosti, a u njegovim izjavama bilo je elemenata krivičnog djela s obzirom da je pominjao i seksualno nasilje u kontekstu nečega što je nekažnjivo, što je prihvatljivo, što se može tolerisati, itd.

 

Medjutim, ono što je takodje problem jeste svojevrsna strukturna diskriminacija, ja bih rekla, žena koje prijavljuju nasilje samim tim nečinjenjem institucija, jer ako institucije propuste da postupe po službenoj dužnosti ili da primjene princip dužne pažnje i tog blagovremenog reagovanja na nasilje, one čine svojevrsnu institucionalnu diskriminaciju, i mnoge žene nam se žale upravo na to da ne dobijaju taj blagovremeni odgovor i puno razumijevanja od strane onih koji su tu da ih štite. Tako da tih primjera, nažalost, ima više.

 

Rekla bih da jedan primjer predstavlja i uopšte sama kvalifikacija djela koje se odnose na nasilje nad ženama i nasilje u porodici. U Crnoj Gori, recimo, i to dosta govori o tom tolerantnom odnosu prema nasilju, oko 2000 slučajeva dnevno se procesuira kao prekršaj - „dnevno“, pardon, godišnje...

 

Ana Manojlović
Zabrinula sam se sad.

 

Maja Raičević
Da. mala je zemlja, bilo bi previše, ali i ovako ih je previše, znači, dok svega nekih 10% ode na krivični postupak i tretira se kao krivično djelo, što opet negdje govori da se prema nasilju institucije odnose prilično tolerantno. Tako da, eto, mislim, primjera nažalost, uvijek ima.

 

Ana Manojlović
Da li kod vas u javnosti postoje neka vidljiva kršenja prava žena, neprikladan jezik, uvrede, bilo šta što bi moglo da se podvede pod ugrožavanje?

 

Nada Golubović
Pa, ja ću reći samo, dovoljno je to da u dijelu Bosne i Hercegovine gdje se govori srpski, srpska ijekavica, gdje ja živim, ne postoji uopće ženski rod. Samim tim, ja mislim da oni rade sistemsko nasilje...

 

Ana Manojlović
Kako ne postoji ženski rod?

 

Nada Golubović
Ne postoji ženski rod. Mi nemamo predsjednicu nego imamo predsjednika. Mi nemamo načelnice nego imamo načelnike. Ja ne znam... je l to u Srbiji nije više tako?

 

Ana Manojlović
Trudimo se da ne bude.

 

Nada Golubović
Ali kod nas je to apsolutno. I ako ti kažeš, recimo, našoj predsjednici entiteta Republike Srpske da je predsjednica, ti nju čak na neki način i vrijedjaš. Jer jednostavno taj dio srpskog jezika ne podrazumijeva za neke... može biti čistačica, al ne može biti ni predsjednica, ni načelnica. To je jedna apsolutno vidljiva diskriminacija u javnom diskursu. Mislim da je i u bosanskom jeziku slično. U hrvatskom jeziku jedino postoje nazivi. A pošto mi živimo u državi u kojoj postoje tri konstitutivna naroda, mislim da kod sva tri konstitutivna naroda je prioritetno vjersko opredjeljenje, a vidjeli smo da Crkva jednostavno žensko biće smatra manje vrijednim, tako da je to jedna od jasnih diskriminacija.

 

Drugo, mi uglavnom na najvišim funkcijama u državi Bosni i Hercegovini, mi nikada nismo imali predsjednicu nego smo uvijek imali predsjednika. U kantonima su isto tako uglavnom u vlasti uglavnom muškarci. Mi imamo u Republici Srpskoj predsjednicu, medjutim, žene koje su na visokoj poziciji, u bilo kom dijelu države Bosne i Hercegovine, jednostavno žensko pitanje ne stavljaju kao prioritetno pitanje. One uopće da bi došle do tih visokih funkcija uzimaju uloge koje imaju njihove muške kolege, i mislim da je to već nešto što je na najvišem nivou vidljivo kao apsolutno jasna diskriminacija žena u društvu.

 

Ana Manojlović
Kakva je situacija u Srbiji?

 

Tanja Ignjatović
Pa slična. Dakle, mi možemo da govorimo o onome što je slika, što je reprezentacija u medijima i javnosti kad su u pitanju žene, ovo što je Nada govorila, i o ovome što je zapravo podrška ženama i zaštita njihovih prava od strane pripadnika institucija. Ako bih ja, recimo, morala da se opredelim za neka kršenja koja su očigledna, to je da je, recimo, Srbija stavila rezervu i produžila rezervu na naknadu štete, da Srbija ne priznaje štetu koja je nastala nasiljem, kao država koja se obavezala da spreči da do nasilja dodje i da nastanu štetne posledice za žene, i to pokazuje spremnost da sa dužnom pažnjom pristupi ovom problemu i da se, zapravo, preuzme odgovornost za nečinjenje i za loše činjenje. Znači, država nije preuzela odgovornost, ta odgovornost je za sada deklarativna.

 

Srbija ima ozbiljan problem, ništa se nije promenilo vezano za najteža dela nasilja, dakle za pokušaj ubistva i ubistva. Broj ubijenih žena na godišnjem nivou se ne smanjuje bitno, samo je manji onih godina kad nismo imali masovno ubistvo, kada je veći broj žena iz jedne porodice ubijeno. Na žalost, moram da kažem da je najslabije mesto u ovom trenutku zapravo podrška ženama. Dakle, niti postoje specijalizovane usluge podrške dobro rasporedjene, mi i dalje nemamo krizne centre za žene žrtve silovanja, mi i dalje imamo najslabiju proceduru, najtežu proceduru kad su u pitanju žrtve seksualnog nasilja. Evo, Srbija je od početka ove godine imala četiri ozbiljne, velike afere za seksualnu zloupotrebu, seksualno uznemiravanje i silovanje. Dakle, da li ćemo mi sistemski unaprediti način na koji se postupa, tek treba videti. Ništa nismo promenili u obrazovanju mladih...

 

Ana Manojlović
Pre nego što predjete na obrazovanje mladih, samo sam to htela da vas pitam, da li postoji u javnom životu, u javnom diskursu, u medijima, od strane javnih ličnosti, pa čak i nosioca vlasti, nešto što bi ste mogli da istaknete kao elementarno kršenje ženskih prava, ljudskih prava?

 

Tanja Ignjatović
Naravno. Imate nešto što ja verujem da je zloupotreba i, zapravo, korumpiranje žena koje su na javnim funkcijama, da se otvoreno stavljaju na stranu onih za koje postoji sumnja da su nasilnici i zlostavljači, podvodači, oni koji su zloupotrebili decu. Dakle, najmanje što bi morale da urade javne ličnosti, to je da ne daju izjave o tome, najmanje u smislu da ne naštete žrtvama. Mi ovde imamo otvoreno političko svrstavanje. Znači, oni koji pripadaju istoj političkoj opciji, oni uvek na neki način, čak i neutralnim izjavama, štite osumnjičene za zlostavljanje, a kad imate državu u kojoj su tako slabe institucije, to je jako opasno, je l to što izgovaraju javne ličnosti, to odredjuje i šta će institucije raditi. Ovde imate jednu posebnu, specifičnu zloupotrebu žena, dakle, isturaju se žene da govore protiv žena žrtava, a da štite osumnjičene, ili one koje su pokrenuti neki postupci, sa vrlo jasnom, sračunatom politikom...

 

Ana Manojlović
Tako utiču na javno mnjenje.

 

Tanja Ignjatović
Tako utiču na javno mnjenje. Tako, zapravo smanjujete poverenje u ono što žrtva govori – kada okrenete ženu protiv druge žene. Kad bi to bili muškarci, svi bi rekli „Pa da, oni se solidarišu po muškoj liniji.“ A ovako, zapravo, žene napadaju žene. U Srbiji je to mehanizam koji se jako, jako koristi, zato što mi više nemamo ovaj manjak žena na pozicijama. Nama su žene na ključnim pozicijama – nama je tu i predsednica vlade i ministarke i potpredsednica Vlade i 40% žena je u Parlamentu, ali kad god treba napasti ženu, to rade druge žene.

 

Ana Manojlović
Vraćamo se na problem koji je i koleginica iznela, a to je da se žene ne ponašaju kao žene, i da štite žene, nego se preuzimaju uloge muškaraca koje su imale...

 

Tanja Ignjatović
Tako je, ali to je zato što njihove pozicije, ovog trenutka, nisu nastale autohtono. One su tu zato što su neki muškarci dozvolili, i njih izabrali, da budu tu. Znači to je ta korumpiranost i to, zapravo, podrljivanje autonomije svake ličnosti.

 

Ana Manojlović
Predlažem da sada čujemo kakva je situacija u Severnoj Makedoniji, i to će nam reći Savka Todorovska iz Nacionalnog saveta za rodnu ravnopravnost.

 

Savka Todorovska, Nacionalni savet za rodnu ravnopravnost iz Skoplja

 

 

Istanbulska konvencija podstiče bolje politike, usluge i debate u vezi sa nasiljem koje doživljavaju žene i devojčice, kao i načine na koje može da im se pomogne, a ujedno da im se obezbedi podrška. Kampanja Potpisujem.org dala je svoj doprinos i izvršila pritisak na vlast za ratifikaciju Istanbulske konvencije u Republici Severnoj Makedoniji, čime su se napravili važni, krupni koraci ka povećanju zaštite žena od porodičnog i rodno zasnovanog nasilja, kao i ka uticaju na senzibilizaciju donosilaca odluka vezanih za nasilje nad ženama i rodno zasnovano nasilje.

 

U isto vreme veoma je važan i uticaj na javnost vezano za nasilje, kao i osnovno prekršeno ljudsko pravo. Nakon ratifikacije Istanbulske konvencije, decembra 2017. godine, vladine institucije su izradile akcioni plan za sprovodjenje Konvencije za sprečavanje i borbu protiv nasilja nad ženama i devojčicama, kao i protiv porodičnog nasilja. Pripremljen je novi zakon i poboljšane su mere, a istovremeno je uspostavljen i institucionalni sistem za zaštitu žrtava.

 

Uspostavljeno je usaglašavanje nacionalnih zakona sa odredbama Istanbulske konvencije, a izradjene su i izmene i dopune svih drugih zakona vezanih za ovu problematiku. Istovremeno su izradjeni i standardi za pružanje specijalizovanih usluga žrtvama rodno zasnovanog nasilja, kao i standardne operativne procedure u skladu sa Istanbulskom konvencijom.

 

2012. godine smo, zajedno sa svima vama, počeli intenzivno da radimo na nastojanju da promenimo i poboljšamo situaciju vezanu ua nasilje nad ženama, da povećamo institucionalnu odgovornost i zaštitu žrtava i da pomažemo ženama da izadju iz pozicije žrtve. Sa promenom političkog konteksta, čula se poruka kampanje Potpisujem.org i veliki deo je ispunjen donošenjem i unapredjenjem Zakona, kao i promenama percepcije i prevazilaženjem stereotipa o položaju žena u porodici i društvu.

 

Svakako, ostaju otvorena još neka pitanja i zadaci, posebno vezano za potpunu primenu zakona i Istanbulske konvencije, kao i u vezi sa profesionalnim odnosom institucionalnih službenika i njihove potpune senzibilnosti i odgovornosti u radu sa žrtvama.

 

Ana Manojlović
Kada biste morali sad da izdvojite jednu najslabiju tačku, koju biste izabrali? Šta je to na čemu treba prioritetno raditi u narednih deset godina da bi se situacija drastično popravila?

 

Maja Raičević
Pa mislim da bi najveću promjenu, što je ujedno i najslabija tačka, donijelo unapredjenje zaštite i podrške žrtvama. To znači hitno i djelotvorno primjenjivanje zaštitnih mjera koje su nam na raspolaganju, kao što su zaštitna mjera udaljenje iz stana, zabrana približavanja, zabrana uznemiravanja i uhodjenja, i sva ona podrška koja treba da prati postupanje institucija u takvim slučajevima, od psiho-socijalne podrške do ekonomske podrške. Usluga socijalnog stanovanja, recimo, za žrtve koja bi bila posebno značajna u ovim uslovima pandemije, kada je veliki broj žena nesrazmjerno pogodjen posljedicama, i ostao bez posla i bez ikakvih primanja, a ujedno veliki broj njih, makar u Crnoj Gori, a ja vjerujem i u regionu, ne raspolaže sopstvenim nekretninama. Tako da u tom dijelu, da bi žrtva mogla da radi na svojoj autonomiji, da samostalno živi, prije svega, ta zaštita i podrška moraju biti prioritet u radu institucija.

 

Ana Manojlović
Tanja? Jedna tačka?

 

Tanja Ignjatović
Sve što je Maja rekla, samo da dodam da ta opšta podrška za žene žrtve nasilja mora da traje najmanje dve godine, za neke i tri godine, da bi se one oporavile i osamostalile. Dakle, ne može tri meseca, i mora da obuhvati i njihovu decu. Deca svedoci nasilja, deca žrtve nasilja u porodici su nevidljiva sistemu, deca mnogo trpe i mnogo pate.

 

Nada Golubović
Moje kolegice su sad sve rekle. Ja bih možda sada izdvojila iz toga svega podršku ženama unutar sigurnih kuća, da bi država trebala da pusti nevladine organizacije da vode sigurne kuće i da im obezbedi finansiranje, tako de žene mogu i da imaju mogućnost da udju u sigurnu kuću bez uputa centara za socijalni rad, a da to država podrži. To sad mislim da se odnosi na sve nas, da ne ponavljam to što su kolegice rekle.

 

Ana Manojlović
Dakle, da sumiramo – to su žrtve, osnažiti žrtve, osnažiti decu, posebnu pažnju obratiti na decu, i sigurne kuće.

 

Nada Golubović
... koje će da vode nevladine organizacije.

 

Ana Manojlović
Koje će da vode, naravno, nevladine organizacije.

 

Maja Raičević
Autonomne.

 

Ana Manojlović
To je jedini način da to funkcioniše na pravi način.

 

Hvala vam što ste govorili za ovu epizodu BeFem Talks-a, hvala vam što se borite godinama. Ja zaista želim da nastavite da saradjujete, da ne odustajete i da sledeći put kada se nadjemo ne govorimo o tome da prava moramo da branimo zubima, nego da smo svesni da smo došli do nečega što se podrazumeva, i što institucije sprovode.

 

Tanja Ignjatović, Nada Golubović, Maja Raičević - Hvala vama.

 

BeFem Talks "Istanbulska konvencija: pogled aktivistkinja iz regiona" je uvod u novu kampanju "Ravnopravnost iz fioke: Za politike nenasilja!", koja ponovo okuplja braniteljke ženskih prava iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Srbije, Hrvatske, Slovenije, Severne Makedonije, koje su bile i ostale najhrabriji deo naših društava.

 

Ana Manojlović, Novinarke protiv nasilja
Dobar dan, ja sam Ana Manojlović, i biću voditeljka ove današnje emisije. Ovu emisiju organizuje BeFem feministički kulturni centar zajedno sa Autonomnim ženskim centrom, Centrom za ženska prava iz Podgorice i Fondacijom Udružene žene iz Banja Luke.

 

Sve ove organizacije bile su deo jedne velike regionalne kampanje, Potpisujem.org. Kampanja je bila zaista velika, a ideja je bila da se pomogne ratifikacija i implementacija Instanbulske konvencije. To je bio, zaista, jedan veliki poduhvat, veliki entuzijazam stoji iza svega toga, i mnogo pokušaja da sve zemlje na neki način prihvate, shvate Istanbulsku konvenciju – šta ona znači, zašto je važna, uopšte, za ceo region i za svaku zemlju ponaosob.

 

E, sad, 2011. godine, taj medjunarodini ugovor Savet Evrope stavio je na pristup i ratifikaciju državama članicama. On je tako pokušao da zaustavi nasilje nad ženama, nasilje u porodici... moram da kažem „pokušao,“ jer sve je izvedeno negde bolje, negde lošije, negde trapavo, ali na nama je da ne odustajemo, i da učinimo da počinitelji budu kažnjeni, da se nasilje u porodici, nad ženama, svede na minimum.

 

Zašto sve ovo pričamo? To je zato što, deset godina kasnije, mi smo svedoci da nije dovoljno nešto usvojiti, pristupiti nečemu i reći: „Sada je gotovo.“ Ne. Svako osvojeno pravo mora da se brani, moramo da se trudimo da osvestimo kako vlasti, tako i one na koje se zakoni odnose, o čemu je zapravo reč. Jedna od najdrastičnijih stvari koja se desila nedavno, a to je Turska, koja je, kao zemlja koja je prva potpisala ovu Konvenciju, desilo se to da postoje pokušaji da ona iz te Konvencije izadje. Još čekamo da vidimo kako će se to završiti.

 

Ova Konvencija nam je bitna, i zato što je ona bitna, bitna je i desetogodišnjica, mi pravimo ovu današnju emisiju. Nadam se da ćemo se lepo izrazgovarati o tome, i da ćemo videti koji su problemi u svakoj zemlji, ponaosob i u regionu. Nada Golubović je, iz Fondacije Udružene žene iz Banja Luke, sa nama, Maja Raičević, Centar za ženska prava Podgorica, dobro došli i Vi, i Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra, a uključićemo i regionalne partnerke iz Slovenije, Hrvatske i Severne Makedonije.

 

Ja mislim da otvorimo, prvo, ovaj razgovor, pitanjem o tome koliko je u vašim zemljama ova Konvencija na staklenim nogama? I pitanje, zaista, jeste sugestivno, a vi ako me ubedite da nije na staklenim nogama, onda smo daleko dogurali posle ovih deset godina. Hoćete vi da odgovorite prvo?

 

Nada Golubović, Fondacija Udružene žene iz Banja Luke
Ovako, u mojoj zemlji je Konvencija na staklenim nogama upravo radi toga što je moja zemlja jako komplicirana. Vi kada govorite, iz bilo koje zemlje, vi govorite o jednom zakonu, jednom dijelu države. Mi, nažalost, imamo tri zakonodavna, vrlo važna tri zakonodavna tijela u Bosni i Hercegovini, i makar je Bosna i Hercegovina šesta zemlja koja je ratificirala Instanbulsku konvenciju. Nama u različitim dijelovima države se na različite načine primijenila, na različit način se prihvaća Instanbulska konvencija.

 

Ja živim u Banja Luci, Republika Srpska, i moram da kažem da, u čitavoj Bosni i Hercegovini, u Republici Srpskoj su najdalje otišli što se tiče Instanbulske konvencije. Medjutim, mi smo izjmene i dopune zakona uradili u prošloj godini, i uglavnom su amandmani da je fokus na samim žrtvama, a ne na počiniocu, kao što je inače do sada bilo u zakonu. Uglavnom su naši zahtjevi ispunjeni. Medjutim, sada je od prvog maja ove godine zakon stupio na snagu, i vidimo da je to sve što smo se mi borili jako teško ostvarljivo. Praktično, zakon u Federaciji Bosne i Hercegovine, prvi koji je donesen, nije se uopće promijenio, jako ima puno manjkavosti, i ženske nevladine organizacije su još u vrijeme kada smo mi to nastojale da guramo, pokušale taj Zakon da promijene, medjutim, do dana današnjeg se nije promijenio, upravo iz razloga što je taj dio Bosne i Hercegovine sastavljen od deset kantona gdje svaki kanton mora dati saglasnost za izmjenu zakona.

 

I imamo treću zakonodavnu jedinicu u Bosni i Hercegovini, Brčko distrikt, gdje moram da se pohvalim da je upravo Fondacija Udružene žene sudjelovala u tome da se taj Zakon uopće donese u Brčko distriktu. Medjutim, tu još uvijek ima manjkavosti u tom Zakonu, ići ćemo dalje i nadamo se da ćemo gha izmijeniti.

 

Ana Manojlović
Komplikovana struktura države, komplikovana primena svih zakona, pa i ove Konvencije. Kako je u Srbiji?

 

Tanja Ignjatović, Autonomni ženski centar
Srbija je isto, kao Bosna i Hercegovina i Crna Gora, uostalom, jedna od deset prvih potpisnica ove Konvencije. Postojala je, na početku, ozbiljna politička volja, delovalo je, zapravo, da je jedinstvena i izmedju pozicije i opozicije, naročito kada se uzme u obzir da je Ženska parlamentarna mreža u to vreme bila jedinstvena da se pristupi Konvenciji.

 

Medjutim, jedan dobar deo vremena je izgubljen, dakle ništa se nije desilo, ništa nije menjano, usaglašavano. Onda smo, posle jednog ozbiljnog, moram reći, masakra, femicida u kome je stradalo pet žrtava i dvadesetoro ranjenih, dakle, država je rešila da ipak preduzmemo nešto. Ono što smo, zapravo, najbolje dobili i što je najveći pomak, to je 2016. godine, kada je napravljen Zakon o sprečavanju nasilja u porodici i kada su promenjena odredjena krivična dela u Krivičnom zakoniku. Iza toga mi, zapravo, nemamo više ništa što se tiče usaglašavanja. Primena je relativno slaba, osim ovih hitnih mera.

 

 

Kada pitate da li je Konvencija na staklenim nogama, kontekst evropski, nažalost, takav je da su u našim, naročito u našim zemljama, sa tim slabim demokratijama, svaki medjunarodni ugovor koji se tiče ljudskih prava je na staklenim nogama. Znači, jedna je stvar da li ste ga ratifikovali, druga stvar da li vi uopšte znate da postoji, da li ga primenjujete, da li sudije znaju da on postoji, da li se sudije pozivaju na njih, jer ove su Konvencije takve da u pravosudju mogu direktno da se koriste.

 

Ono što mi sada u Srbiji vidimo, to je ozbiljan napad na sadržaj Konvencije od strane konzervativnih intelektualaca, čiji uticaj ne bi trebalo zanemariti iako ih nije veliki broj, ali to su oni koji su u stanju da vam zaustave reforme obrazovnog sistema, koji su u stanju da vam izbace programe za obrazovanje dece o seksualnoj zloupotrebi. Dakle, mi možemo doći u nekom trenutku do tog da se dovede u pitanje i sadržaj ove Konvencije. Da li ćemo doći do toga da nam Predsednik povuče potpis? Ne znamo. I to samo zbog toga što Srbija, zapravo, gradi tu spoljnu sliku da mi želimo da budemo deo Evropske unije.

 

Ana Manojlović
Crna Gora, zemlja krša, kako ona stoji sa staklenim nogama Konvencije?

 

Maja Raičević, Centar za ženska prava Podgorica
Mi... pošto cijeli region, ja bih rekla, funkcioniše po nekom sistemu spojenih sudova, ako vidimo da se nešto dešava u Srbiji, ili Bosni, ili Makedoniji, možemo očekivati i nešto slično kod nas. Naravno, ovakvi medjunarodni ugovori uvijek su, nekako, meta konzervativnih struja, tako da mi neprestano moramo da se borimo, zapravo, za to da naša javnost, i posebno pravosudje i oni koji su dužni da primjenjuju zakon, shvate koliko je Konvencija važna, i da je primjenjuju svakodnevno u praksi.

 

Zvanično postoji politička volja za primjenom Konvencije, i kancelarija Savjeta Evrope nam dosta pomaže u tome da promovišemo Konvenciju, i posebno mi već godinama radimo obuke pravosudja koje se tiču primjene Konvencije, i vidimo da već imamo presude u kojima se naše sudije pozivaju na Konvenciju. Medjutim, u nekim od tih presuda, i pored pozivanja na standarde Konvencije, imate jako blagu kaznenu politiku, što negdje govori da, čak i kad postoji svijest o obavezi primjene standarda iz Konvencije, nekako ta svijest o tome da se nasilje u porodici i nasilje nad ženama može tolerisati prevlada, pa se nekako nadjemo u problemu te niske kaznene politike koja ne djeluje odvraćajuće na nasilnike, niti žrtvama pruža adekvatnu zaštitu i satisfakciju, tj. pristup pravdi, tako da slična je situacija.

 

Ono što je jako važno je da pomenem da smo mi uspjeli da 2017. godine donekle prilagodimo naš Krivični zakonik Istanbulskoj konvenciji. Po prvi put smo, kada je u pitanju krivično djelo silovanje, dobili princip koji se odnosi na odsustvo pristanka žrtve. Dakle, u članu 204 našeg Krivičnog zakonika, u stavu 1, stoji odredba da, ukoliko neko ne da pristanak za bilo kakvo seksualno ponašanje, neželjeno seksualno ponašanje, da je to, u stvari, krivično djelo silovanje, i to nam u velikoj mjeri pomaže da ova djela sada potpuno drugačije budu tretirana nego što je to bio slučaj ranije, iako, naravno, slijedi nam još ozbiljna edukacija, ja bih rekla, svih koji primjenjuju ovaj zakon.

 

Ana Manojlović
Dobro je što ste pomenuli edukaciju, jer to je bilo negde moje sledeće pitanje. Mi znamo šta je Istanbulska konvencija, mi znamo da zakoni treba da se usaglašavaju sa njom, a koliko su žene u vašim zemljama svesne šta ova Konvencija znači? Ne moraju da znaju njeno ime, a da li znaju koja su njihova prava, da li ih zakon štiti, i šta treba da rade ukoliko su njihova prava ugrožena?

 

Nada Golubović
Ovako. Ja moram da kažem da nevladine organizacije, još od vremena kada smo mi radili ovu zajedničku kampanju, rade stalno na edukaciji stanovništva i na edukaciji žena. Mi u Bosni i Hercegovini, još uvjek nevladine organizacije vode SOS telefone, imamo stalno kampanje na televiziji. U ovom momentu, Javni servis Radio-televizija Republike Srpske daje naš spot gdje se specijalno, u ovo doba pandemije, žene upozoravaju.

 

Medjutim, ja kada to govorim, ja moram da kažem da u Bosni i Hercegovini većina stanovništva je iz ruralnog područja, i da oni vrlo često nisu informisani uopće na koji način te žene mogu da se zaštite. Uglavnom žene ni ne znaju šta je to Konvencija Vijeća Evrope o nasilju nad ženama i nasilju u porodici, žene ne znaju da ta Konvencija postoji bez obzira koliko smo mi o tome govorili. A isti slučaj je kod nas, kao što je Maja rekla u Crnoj Gori, kada one dodju do suda, vrlo često su kazne toliko male da ih vrlo često dekuražiraju. Drugi subjekti zaštite, ja moram da kažem, da je možda policija, koja je na prvoj liniji fronta, uvijek tu da na neki način uradi istražne radnje. Medjutim, pošto se radi o krivičnom djelu, to mora da preuzme tužilaštvo. Dešava se, nažalost, situacija da je tužilaštvo vrlo često odbacivalo, pošto smo imali do nedavno u Zakonu da je prekršaj i da je krivično djelo. Zatim, zaštitne mjere koje treba da uklone počinioca iz kuće se praktično ne primjenjuju.

 

 

Mi sad, u Republici Srpskoj, u novom zakonu imamo lice od povjerenja, što mislim da će jako puno značiti za žene koje su žrtve nasilja, pošto ćemo ih pred institucijama predstavljati, i to je nešto što je legitimno, i što će, mislim pomoći ženama, da će to praviti, stvoriti bolju sliku o tome na koji način sve država može da im pomogne. Mi smo jako puno radili edukacija, i sa subjektima zaštite i sa ženama, i stalno radimo na tome, medjutim, mislim da sve to što mi kao nevladine organizacije radimo država u stvari radi jako malo, i mislim da je ovo što mi radimo vrh ledenog brijega, i da bi trebali, što se tiče edukacije, mnogo, mnogo više pažnje posvijetiti na terenu upravo ženama od seoskog područja do gradskih područja gdje one nisu upoznate sa svim tim principima.

 

Ana Manojlović
Koliko edukacija nevladinih organizacija stiže do žena širom Srbije, da li stiže, da li su svesne svojih prava, i da li su svesne toga da niko ne sme da ih tuče, ni njih, ni njihovu decu?

 

Tanja Ignjatović
Teško je to pitanje, složeno je u stvari, zato što, kad mi kažemo „žene,“ evo baš je Nada sad pomenula žene koje žive na selu, mi zaboravljamo da ima žena koje žive u jako različitim životnim okolnostima, i da su one u različitim životnim oklnostima... imaju svoja lična svojstva koja ih čine više ranjivim za nasilje ili manje ranjivim, imaju više snage ili manje snage. Dakle, ja verujem da dobar deo žena koje su visokoobrazovane i srednje obrazovane, zaposlene, žive u gradu, one mogu i da dodju do informacija, one znaju da postoje SOS telefoni, one će pozvati Autonomni ženski centar i druge ženske organizacije iz Mreže Žene protiv nasilja, ali kako je sa ženama koje žive na selu, kako sa ženama koje imaju 55, 65 godina i više, kako sa ženama koje žive u romskim naseljima, kako sa ženama sa invaliditetom, kako je sa svim, dakle, tim ženama koje možda nisu u pozicijama koje im omogućavaju da lako pristupe informaciji, čija životna iskustva, lična svojstva stvaraju to njihovo nepoverenje prema institucijama. Ako se one obrate, šta će onda biti?

 

Ana Manojlović
A znamo li kako je?

 

Tanja Ignjatović
Možemo da zamislimo čak ikada nemamo direktnog kontakta, a mi koje radimo, dakle dobijemo pozive, i naše koleginice, osobito recimo iz romskih organizacija koje pružaju podršku ženama Romkinjama, ili ženama sa invaliditetom, one još bolje znaju šta znači mera udaljenja nasilnika iz kući, iz stana.

 

Kada ste žena sa invaliditetom, fizičkim invaliditetom, zavisna od onoga ko treba da vam donese hranu, da vam, spremi hranu, doda lekove, itd. Znači, ako nemate podršku za fizičku [brigu], je l, za život, vama je, zapravo često nasilnik jedina osoba od koje vi zavisite u svakodnevnoj brizi. Ako ste žena Romkinja i vama udalje supruga iz zajednice koja je zapravo njegova zajednica u koju ste vi došli, ona može samo da se pokupi i da ode, a nema gde da ode jer ona ne može da se vrati u svoju porodicu zato što su to takvi običaji. Dakle, mi moramo da vidimo da li naši zakoni, jednaki za sve, na jednak način pogadjaju sve žene, i muškarce, i ljude, gradjane, zato što oni žive u različitim okolnostima. Znači, to je jedna stvar, dakle, da žene mogu čak i da znaju, ali su nekad okolnosti takve da za njih to nije odgovarajuće rešenje.

 

Druga stvar je ovo što je Nada govorila, to je poverenje u institucije. Institucije moraju da znaju, institucije moraju da imaju rešenja. Mi, nažalost, nemamo sistemsku obuku ljudi koji će biti budući profesionalci na fakultetima, nemamo dobru stručnu obuku tokom rada, nemamo dobre sisteme podrške, superviziranja, i nemamo skoro nikakve mehanizme nadzora, imamo samo formalno. Kad god se Autonomni ženski centar žalio unutrašnjim mehanizmima kontrole u policiji, u tužilaštvu, centru za socijalni rad, na postupanje, odgovor je bio nikakav, dakle, bilo je „Nije napravljeno prekoračenje, sve je bilo po službenoj dužnosti, sve po PS-u,“ ili sa minimalnim priznanjem da nešto nije u redu. I mi, onda, nemamo poverenje, obične žene nemaju poverenje da će institucije nepristrasno postupati, s tim što ja moram da kažem, pošto godinama radim obuku stručnjaka, u institucijama još uvek, bez obzira na ovo strašno stanje postoje neverovatno dobri profesionalci. Samo je pitanje...

 

Ana Manojlović
Nekako mislim da od svih tih pojedinaca, profesionalaca, zavisi i uspeh svega ovoga ovde, od entuzijazma pojedinaca koji razumeju i spremni su da promene, i da utiču na...

 

Tanja Ignjatović
Što nikako ne bi trebalo da bude, jer je ovo sistemsko pitanje.

 

Ana Manojlović
Tačno. U Crnoj Gori, koliko žene znaju šta je Istanbulska konvencija, a ako ne znaju, koliko su svesne svojih prava i da li veruju institucijama.

 

Maja Raičević
Pa, mislim, jako se puno priča o nasilju nad ženama. Vjerujem da, ovako, na nivou, na nekom opštem nivou, naravno, znaju da je nasilje zakonom zabranjeno, da ne treba da ga trpe, ali pitanje je koliko ga, zapravo prepoznaju, jer mi često govorimo o fizičkom nasilju, o onom nasilju koje je vidljivo i očigledno, a malo se govori o psihološkom zlostavljanju i emocionalnom zlostavljanju, o kontroli koja u stvari leži u osnovi nasilja, i kad su te pojave u pitanju, mnoge žene zapravo ne prepoznaju da se to njima dešava.

 

Ana Manojlović
Misle da je to normalno.

 

Maja Raičević
Da. Naročito što dolazimo, ipak, iz jedne prilično tradicionalne sredine, gdje vaspitanje i svijest još uvijek u velikoj mjeri utiču i na to kako ćemo prihvatiti, zapravo, informacije koje nam se nude. Mi dosta radimo sa mladima, i vidimo da kod mladih žena postoji ozbiljno interesovanje za ove teme, i takodje dosta i znanja o tome da je nasilje neprihvatljivo.

 

 

 

Ana Manojlović
Znači ne znaju, to je bilo moje pitanje, da li znaju. Da li postoje neke organizacije koje rade sa predstavnicima institucija koje su na terenu i koje bi trebalo to da prepoznaju?

 

Maja Raičević
Pa postoje, naravno, ženske, malobrojne ženske organizacije koje zbog obima posla, ja bih rekla, da su nekako sve prilično opterećene. To koliko se nama žena javlja dosta govori o tome koliko su institucije neefikasne, jer da su institucije efikasnije, onda bi mi imali mnogo manje žena koje nam se obraćaju. Recimo, Centar za ženska prava u ovom trenutku ima više od 200 korisnica koje zastupa u raznim predmetima, obično uz, da ne zaboravimo, da uz predmet nasilja u porodici ili partnerskog nasilja obično ide još jedan postupak, ili za razvod braka, ili za starateljstvo nad djecom, ili za podjelu imovine, itd. Tako da smo zaista, da kažem, opterećene izuzetno velikim brojem slučajeva, što opet, kažem, govori dosta o tome da institucije nisu dovoljno efikasne, ali isto tako, na sreću, govori da žene znaju gdje da se obrate, samo nas je premalo.

 

Ana Manojlović
Koliko institucije u Bosni i Hercegovini znaju šta je njihov posao i šta bi trebalo da rade?

 

Nada Golubović
Pa da vam kažem, ja mislim da institucije znaju šta je njihov posao, a ja ću sada možda stati malo i u odbranu institucija. Recimo, kod nas, centri za socijalni rad su opterećeni sa toliko puno različitih slučajeva, socijalnih slučajeva, pošto smo mi država u kojoj je jako puno nezaposlenih, koja ima jako puno siromašnih, i mislim da su sve naše države tako, tako da je na tim centrima užasno veliko opterećenje.

 

E, sada, ja živim u Banja Luci, koja je veliki grad, i u kojem postoji dio u centru za socijalni rad koji se bavi posebno nasiljem u porodici, i oni jako dobro funkcioniraju. Ima i drugih, manjih lokalnih zajednica u kojima jako dobro funkcioniraju. Medjutim, imamo lokalnih zajednica gdje profesionalci uopće – sad govorim konkretno o centru za socijalni rad – nisu osjetljivi za te teme. Živimo u državi sa puno stereotipa, na isti način kao što je to Crna Gora, pretpostavljam i Srbija, tako da vrlo često institucije upravo u tom smislu ne funkcionišu kako treba.

 

Mi, kao nevladina organizacija, kojih je isto tako jako malo imamo u čitavoj Bosni  i Hercegovini, užasno smo opterećene, i moram da kažem da smo mi možda na neki način već i pregorile od toliko silnog posla, jer mi praktično od države, osim za sigurne kuće u dijelu Republike Srpske, u drugim dijelovima sigurne kuće nema finansiranje, mi druge pomoći od države nemamo, a cijelo vrijeme radimo, edukujemo policiju, edukujemo sudije i tužioce, edukujemo centre za socijalni rad, i mislim da oni znaju, al' ponekad ne mogu ni da reaguju od tog silnog posla. Oni su zatrpani. Vi imate lokalnih zajednica koje nisu ni tako male u kojima ima dva-tri socijalna radnika. Na koji način oni mogu da reaguju?

 

Medutim, moram da kažem da, u stvari, na lice mjesta uvijek izadje policija, uvijek zna šta se dešava na terenu, medjutim, vrlo često policija nije shvaćena od tužilaštva. A dalje, Krivični zakon koji je kod nas, u Bosni i Hercegovini, se zasniva praktično na tome da se kažnjava počinioc, a zaštite žrtve u samom sudskom postupku nema. Ona je... žrtve rodno zasnovanog nasilja, nasilja u porodici su, u stvari, u sudskim procesima svjedokinje. Velika je pomoć sada kad imamo lice od povjerenja, gdje se one bar osjećaju sigurno kad daju svoj iskaz, jer vrlo često su tužbe i, poslije, presude zavise od toga kako će ona svjedočiti. I to je ključno pitanje.

 

Ana Manojlović
Vi ste i načeli ovu temu. U Srbiji jeste postojala obuka predstavnika vlasti kako da postanu senzibilisani za ovo rodno nasilje. Dokle se došlo, i da li institucije, da li tužioci, da li policija, da li socijalni radnici znaju šta je njihov posao i kako da postupe?

 

Tanja Ignjatović
Ja moram da kažem da je veliki napredak napravljen kada je usvojen i kada je počela primena Zakona o sprečavanju nasilja u porodici zato što je on regulisao, izmedju ostalog, i specijalizaciju ljudi u policiji i tužilaštvu za temu nasilja u porodici koja konzumira ogroman broj nasilja prema ženama, i da su za njih predvidjene specijalizovane obuke. Dakle, mi sada u sistemu imamo nadležne policijske službenike, dakle nije patrola ta koja procenjuje i, u koordinaciji sa dežurnom službom, odlučuje, nego nadležni policijski službenik koji je obučen i koji ima, takodje, jednu vrlo striktnu proceduru.

 

Ja mislim da je ta kombinacija - obuka, striktna procedura i individualna odgovornost, onaj ko postupa mora da se potpiše za svaku svoju odluku, pa onda možemo da ga prozovemo za nečinjenje ili nesavesno činjenje, ili nedostatak dužne pažnje - jako unapredilo tu kratkoročnu, prvu zaštitu koju u Srbiji u ovom trenutku institucije nude. Policijske hitne mere, produžene hitne mere koje zavise od predloga tužioca i odluke suda, i dobijaju se u roku od 48 sati – mislim da mi jedini u regionu imamo takvu regulaciju. Ona je doprinela, po čemu mi vidimo da je to značajno, da smo svake godine imali znatno povećanje prijava nasilja. Prijave nasilja nisu posledica povećanog dešavanja nasilja, nego povećane informisanosti i poverenja onih koji prijavljuju nasilje da će institucije brzo reagovati.

 

Šta je nama nedostatak? Dakle, mi smo se tu zaustavili, centri za socijalni rad su i kod nas prezauzeti svim problemima, broj predmeta im raste svake godine višestruko, a broj ljudi se smanjuje. Mi smo imali i zabranu zapošljavanja, pa je to redukovalo i mogućnost da ljudi odgovore, ali to svakako nije opravdanje. Jeste sistemski problem, ali nije opravdanje za nečinjenje. Mi iza te hitne intervencije sve ostale mehanizme koje imamo ne koristimo, a što Maja kaže, žrtva ne mora nužno da zna šta joj stoji na raspolaganju. Mi, zapravo, iza te hitne intervencije imamo 30 dana da tri ključne službe - policija, tužilaštvo i centar za socijalni rad – razmotre svaki pojedinačni slučaj i naprave plan zaštite na tri ili šest meseci. Iza toga idu mehanizmi koji stoje na raspolaganju.

 

Nažalost, ti planovi zaštite, pokazalo je istraživanje u kojem je Autonomni ženski centar radio zajedno sa Zaštitnikom gradjana, su jako skromni, jako oskudni, ne sadrže one mere koje bi trebalo, i ne nude dugoročnu zaštitu u ovim postupcima u kojima će žrtva biti uključena, ili ako nije u postupcima, onda šta su druge mere podrške – socijalne, zdravstvene, finansijske, obrazovne, zapošljavanje - njoj, njenoj deci, da bi ona mogla da se oporavi, da se osnaži i osamostali, jer je zapravo ideja zaustaviti nasilje da bi žrtva mogla da nastavi da živi svoj život.

 

Ana Manojlović
Dobro, to je bila i dobra i loša vest u jednom. Dakle, ipak smo se malo odmakli od od početka, dekadu posle smo se svakako pomerili s one mrtve tačke. Predlažem sada da poslušamo na kratko Nelu Pamuković iz zagrebačkog Centra za žene žrtve rata Rosa.

 

Nela Pamuković, Centar za žene žrtve rata Rosa iz Zagreba
Centar za žene žrtve rata Rosa je feministička organizacija koja se od '92. godine bavi borbom protiv nasilja nad ženama, te smo tako već i prije 2012. godine aktivno pratile izradu Istanbulske konvencije i sudjelovale u medjunarodnom zagovaranju zajedno sa evropskim mrežama. 2012. godine, bile smo u svojim akcijama prije svega usmjerene na državu, kako bi potpisala, a kasnije i ratificirala, Konvenciju. Pri tome je kampanjom Potpisujem bilo bitno organizirati pritisak šire javnosti. Morale smo prvo upoznati tu javnost s postojanjem i historijskim značajem Konvencije, te potom uključiti gradjanke i  gradjane da putem potpisa na internetu, slanjem razglednica, javnim akcijama i ostalim vrše masovni pritisak na hrvatsku vladu u pravcu potpisivanja i ratifikacije.

 

Naime, kada smo započele s kampanjom Potpisujem, Konvencija je bila potpuno nepoznata i van svakog fokusa interesa donositelja političkih odluka. Bilo je teško saznati upće koja je institucija nadležna da pokrene postupak potpisivanja i ratifikacije. Znači, u to vrijeme, išle smo debeli korak ispred naših država, pa tako i u Hrvatskoj.

 

Što se tiče pitanja što je uradjeno a što nije do sada, htjela bih prvo reći da je Hrvatska potpisala Kkonvenciju 22.01.2013. godine, a ratificirala tek 13.04.2018. godine.

 

Od početne nevidljivosti Konvencije došlo je do neobičnog obrata situacije. Obzirom da su ekstremni desničari i katoličke fundamentalističke grupe i crkva izabrali baš ovu Konvenciju kao glavnu metu svojih napada, a kako bi ograničili ženska prava i spriječili ratifikaciju Konvencije, krajnje desne struje u ionako desnoj vladi iskoristile su Kkonvenciju u svojim frakcijskim borbama za zauzimanje vlasti. Masovno su se iznosile nevjerojatne optužbe protiv Konvencije, te organizirale demonstracije u Zagrebu, Splitu i drugim gradovima, što je 2018. godine gotovo dovelo do ruba državnog udara, i mi smo, naravno, bile zbog toga prisiljene organizirati kontra-proteste kako bi razobličile ovu masovnu histeriju protiv ženskih prava.

 

Politički pritisak iz Evropske unije i Vijeća Evrope na sreću je bio od pomoći kako bi se Konvencija ipak na kraju ratificirala. Kako to uobičajeno ipak jest, sada tek dolazi do prave borbe da se standardi Konvencije zaista i realiziraju. Iskustvo rada pokazuje da Hrvatska Istanbulsku konvenciju faktično nije implementirala do danas, čak dotle da su iskustva od prije petnaestak godina u našem radu sa žrtvama nasilja bila u nekim aspektima pozitivnija nego danas. Prije svega, država i njene institucije ne prepoznaju rodno uvjetovano nasilje kao ono koje je usmjereno protiv žena zbog toga što su žene. Nasilje se uporno nastoji objektivizirati na način da se ne govori činjenica da su upravo žene nerazmjerno pogodjene teškim oblicima nasilja kao što su partnersko nasilje, nasilje u obitelji, seksualno uznemiravanje, silovanje i drugim oblicima nasilja koji predstavljaju tešku povredu ljudskih prava.

 

 

 

To je samo mali dio problema koje danas imamo i na kojima radimo, i obzirom na ograničenje vremena, s tim bi stala. Hvala lijepo.

 

Ana Manojlović
Koliko je regionalna saradnja, kada je reč o ovim važnim pitanjima, bitna za Crnu Goru? Koliko vam pomaže, i koliko ta razmena iskustava može da vas osokoli i da vam da ideje kako da se borite?

 

Maja Raičević
Izuzetno je važna, kako kada je u pitanju razmjena znanja i uopšte, učenja od većih i, rekla bih, možda iskusnijih organizacija, tako i u nekom ličnom smislu, u smislu osnaživanja, jer mi često dijelimo te poteškoće u radu, savjetujemo se, znači, učimo jedni od drugih. Recimo, Autonomni ženski centar je nama bio, mogu slobodno reći, organizacija na koju smo se ugledali. Takodje, kampanja koju su pokrenuli, i uopšte cijeli projekat oko promocije Istanbulske konvencije za nas je bio izuzetno značajan, i mi smo čak zajedno uspjeli da akreditujemo i neke programe obuke u Crnoj Gori koje smo sprovodili i u kojima su učestvovali naši predstavnici institucija, centara za socijalni rad, tužilaštava, policije, itd. Tako da ta saradnja je stvarno ključ i mislim da nam u velikoj mjeri pomaže da što bolje i kvalitetnije pružamo i podršku žrtvama, ali ujedno mijenjamo stvarnost u kojoj živimo, i ujedno mijenjamo i praksu institucija. I, eto, vjerujem da ćemo to nastaviti.

 

Ana Manojlović
Kako vi saradjujete, sa kojim zemljama saradjujete, sa kojim organizacijama i da li vam to pomaže da ostanete aktivni, da ne odustajete?

 

Nada Golubović
Ja mislim da je ta regionalna saradnja nešto što je izuzetno važno, i ovo je prilika da se zahvalim Autonomnom ženskom centru, koji nam je omogućio da se sve u regionu izmedju sebe povežemo i da možemo zajednički da radimo. Bez tih razmjena iskustava, mi ne bi bile ovo danas što jesmo. Ja moram da kažem da smo se i mi ugledali na  Autonomni ženski centar, one su zaista bile prvakinje u regionu. Uostalom, one su i nositeljice tog projekta, našeg zajedničkog koga smo mi radili, i nikada nas nisu ostavile na cijedilu. Nas ostavi i država i donatori, svi nas ostave na  cijedilu, a mi kolegice koje smo u regionu suradjivale, suradjujemo i dalje.

 

Ja moram da kažem da mi u Bosni i Hercegovini, vrlo često nas zovu kolegice sa kojima smo saradjivali, iz Slovenije, iz Hrvatske i iz Srbije, ako mi to u Bosni i Hercegovini treba da radimo, a to možemo zahvaliti samo toj regionalnoj saradnji. Zatim, razmjena iskustava i razmjena znanja – mi kada nešto hoćemo da radimo, mi prvo pogledamo na stranice naših sestrinskih organizacija, na koji način su to one radile, pa mi pokušavamo tim istim modelima. Ja predpostavljam da i one vjerojatno nešto pogledaju što smo i mi uradile. To nama jako puno znači. Naše države, naša država Bosna i Hercegovina, imala je sada prvi izvještaj prema GREVIO komitetu, koji je osnovan upravo da se vidi kako se primjenjuje Istanbulska konvencija. Kolegice iz regiona, Srbija i Crna Gora, i Hrvatska su ta iskustva već imale, njihova iskustva su nama jako puno pomogla, i ja mislim da je ta regionalna saradnja jako važna.

 

A ja bih se vratila i na ono deset godina prije, pa i na ono kasnije sve što se dešavalo, ta kampanja koju smo mi radile u čitavoj regiji, znači Slovenija, Hrvatska, Crna Gora, Srbija, Makedonija, je prosto bila vidljiva. Mi sad svi imamo te televizije, možeš da gledaš od Slovenije do Skoplja sve, i kada smo vidjeli one naše zajedničke kampanje, zajedničke poruke, mislim da je to bila najbolja kampanja ikada sprovedena, i najviše vidljiva u čitavom regionu, i da je to možda podiglo čitav nivo svijesti o nasilju u porodici i nasilju prema ženama u regionu ovog Zapadnog Balkana.

 

Ana Manojlović
Sve gledaju u vas, gledaju u Autonomni ženski centar, vi ste im nekako zvezda vodilja. A vi onda možete iz tog vašeg iskustva, iz vaše pozicije da nam objasnite kakva je situacija u regionu? Da li smo mi svi negde slični ili je neko odmakao malo više?

 

Tanja Ignjatović
Pa sad, kad mi pričamo o saradnji, to jako je važno pratiti ko je odmakao više i ko je odmakao u dobrom pravcu, a ko je otišao u pogrešnom pravcu, i nama je jako važno da uzmemo ove dobre prakse. To je i upozorenje šta nije u redu sa praksama, sa iskustvima naših koleginica, na primer u Hrvatskoj, da bi smo mogle da izbegnemo da naši zakoni budu menjani tako što se preslikavaju, recimo, Hrvatski, imajući u vidu da su oni već članice Evropske unije, i onda bi neko mogao da kaže „Pa hajde da preslikamo kao što je u Hrvatskoj zato što su oni ispred nas“. Da, recimo, možemo da kažemo „Pogledajte SOS telefon u Ljubljani koji država finansira, koji pravi ugovore na pet godina o finansiranju, da im se obezbedi jedna vrsta finansijske sigurnosti, i pogledajte nacionalni SOS telefon u Srbiji koji je oduzet, kidnapovan, kršenjem dva zakona, od ženskih organizacija koje su se 30 godina bave tom temom, da bi država iskontrolisala tu uslugu i navodno garantovala ženama razgovor u poverenju, a žene [koje tu rade] su zaposlene, ministarstvo ih plaća i snima njihove razgovore.“

 

Ana Manojlović
Snimaju se razgovori.

 

Tanja Ignjatović
Znači, mi možemo da kažemo „Sačekajte, evo vam najbliži kontekst...“, jer mi smo nekada bili zajednička država, to su bili isti zakoni, mi imamo pravne tekovine koje su... mi smo svi počeli iz istih zakona da menjamo ove naše zakon i oni su zato slični. Hajde da kažemo „Pogledajte kako je u Sloveniji, pogledajte šta je uradila Makedonija“. Kada je dobro, ako može Makedonija, a što ne bi mogla Bosna i Hercegovina, Srbija ili Crna Gora.

 

Znači, taj jedan nivo koji nije samo naša saradnja, za koju ja moram da kažem – jeste ideja za ovu kampanju potekla iz Beograda, jer je bilo potpuno jasno da će Konvencija biti apsolutno najvažniji dogadjaj za ženske organizacije – ali naša saradnja postoji još ranih '90-tih, odnosno krajem '80-tih godina, kad su formirani prvi SOS telefoni, Ljubljana, Zagreb, Beograd, sve po godinu dana jedan iza drugog. Naša saradnja, naših organizacija, postojala je sve vreme ratnih dešavanja, kad je bilo jako teška bilo kakva komunikacija, žene su ostale povezane, ženske organizacije su ostale povezane, da se pomažu, nezavisno od nacionalnih opredeljenja i naših vlada, i ona se prirodno nastavila.

 

Dobar deo našeg regiona govori srodnim jezicima ili može da se razume, i to nas na neki način povezuje jer lakše komuniciramo, i moram da kažem da smo mi takodje jako, sve naše organizacije, znači, i naših šest vodećih organizacija u tom projektu i svih 29 ženskih organizacija iz šest država, sve smo se jako dobro povezale i sa dve najveće evropske mreže, jedna u Beču, koja se bavi pitanjima nasilja prema ženama, a druga je Evropski ženski lobi u Briselu, koji zastupa sve teme, ali ima i sekciju za nasilje – mi smo u stalnoj vezi, jer ono što se desi u Španiji može da dodje i kod nas, ono što se desi u Turskoj, može da dodje kod nas. Ili dobra rešenja iz Italije za nas su jako važna, jer to je sve isti pravni prostor. Evropski sud za ljudska prava svima nama postavlja standarde, našim državama, svim članicama Saveta Evrope, čak i da nismo ratifikovali ovu Konvenciju, to si isti standardi koji se postavljaju svim državama.

 

Ana Manojlović
Dva puta ste pomenuli Ljubljanu i SOS telefon, i ovo je savršena prilika da najavim Dubravku Hrovatič iz Društva SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja, organizacije koja je bila veoma važan deo kampanje Potpisujem.

 

Dubravka Hrovatič, Društvo SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja iz Ljubljane
Dobar dan iz Društva SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja. Na području Slovenije kao nevladina organizacija postojimo već od 1989. godine. Slovenija je Istanbulsku konvenciju potpisala 2011. i ratifikovala je 2015. godine. Zašto je to za nas bio važan dogadjaj? Zato što je to prvi medjunarodni dokument koji obavezuje državu da putem sopstvenih mehanizama teži ka promeni društvenih normi te da o njima izveštava Savet Evrope.

 

Šta se desilo u tom vremenu u Sloveniji? Bio je usvojen Zakon o sprečavanju nasilja u porodici koji postavlja neke minimalne standarde koje treba da garantuje država kod pristupa pravima i podrške, te zaštite svih žrtava nasilnih kaznenih dela u porodici. Sa Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici bili su takodje usvojeni protokoli postupanja institucija, saradnje i obaveštavanja, te zabrana telesnog kažnjavanja dece. U tom je periodu bio promenjen Porodični zakon, rokovi zastarevanja za seksualne delikte bili su produženi, a u ovom se momentu usvajaju zakoni na području silovanja, naime prema modelu „Samo da znači da.“ Obezbedjeni su bili smeštaji u sigurnim kućama za žrtve nasilja, obezbedjena je bila saradnja izmedju institucija, a u ovoj godini – napokon – 24-satna nacionalna linija za žrtve nasilja.

 

 

 

Na području preventive primećujemo da je potrebno uneti sadržaje o nasilju i svesnost o njemu u školski sistem. To znači integraciju na svim nivoima školskog sistema: od vrtića do fakulteta. Na području pomoći ženama potrebno je brinuti se da su postupci brzi, da oni koji odlučuju u postupcima imaju informacije o nasilju, da ga ne izjednačavaju sa konfliktom, jer to može da retraumatizuje žrtve; odlučuje se o kontaktima bez obzira što se radi o nasilju, te se žrtva ponovo izlaže ugrožavajućim situacijama. Mišljenja stručnjaka takodje ne uvažavaju porodično nasilje kao bitan faktor kod odlučivanja o kontaktima sa decom.

 

Na područjima gonjenja i merama zaštite potrebna je veća orijentisanost ka otklanjanju učinioca i kontrola nad sprovodjenjem tih postupaka. Bilo bi potrebno obavezno upućivanje učinioca nasilja na treninge socijalnih veština. Istupanje iz Istanbulske konvencije značilo bi slabiju zaštitu žrtava nasilja. Uzimajući u obzir broj poraslih ubistava, te prijave seksualnog zlostavljanja, taj bi potez bio prilično neodgovoran sa strane države.

 

Ana Manojlović
Čuli smo koliko žene znaju, koliko znaju nosioci vlasti o Konvenciji, a da li možete da nam navedete neke konkretne primere iz vaše države kada je reč o kršenju prava žena ili promovisanju kršenja prava žena od strane nosioca vlasti ili nekih javnih ličnosti.

 

Maja Raičević
Da, naravno. Nedavno smo imali jedan govor mržnje u javnosti, izrazito seksistički, vinovnik cijele priče bio je jedan poznati advokat koji je blizak Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Pri tome, zbog toga ovo naglašavam, zato što je on na taj način, u stvari, uživa svojevrsnu zaštitu javnosti i podršku javnosti, a u njegovim izjavama bilo je elemenata krivičnog djela s obzirom da je pominjao i seksualno nasilje u kontekstu nečega što je nekažnjivo, što je prihvatljivo, što se može tolerisati, itd.

 

Medjutim, ono što je takodje problem jeste svojevrsna strukturna diskriminacija, ja bih rekla, žena koje prijavljuju nasilje samim tim nečinjenjem institucija, jer ako institucije propuste da postupe po službenoj dužnosti ili da primjene princip dužne pažnje i tog blagovremenog reagovanja na nasilje, one čine svojevrsnu institucionalnu diskriminaciju, i mnoge žene nam se žale upravo na to da ne dobijaju taj blagovremeni odgovor i puno razumijevanja od strane onih koji su tu da ih štite. Tako da tih primjera, nažalost, ima više.

 

Rekla bih da jedan primjer predstavlja i uopšte sama kvalifikacija djela koje se odnose na nasilje nad ženama i nasilje u porodici. U Crnoj Gori, recimo, i to dosta govori o tom tolerantnom odnosu prema nasilju, oko 2000 slučajeva dnevno se procesuira kao prekršaj - „dnevno“, pardon, godišnje...

 

Ana Manojlović
Zabrinula sam se sad.

 

Maja Raičević
Da. mala je zemlja, bilo bi previše, ali i ovako ih je previše, znači, dok svega nekih 10% ode na krivični postupak i tretira se kao krivično djelo, što opet negdje govori da se prema nasilju institucije odnose prilično tolerantno. Tako da, eto, mislim, primjera nažalost, uvijek ima.

 

Ana Manojlović
Da li kod vas u javnosti postoje neka vidljiva kršenja prava žena, neprikladan jezik, uvrede, bilo šta što bi moglo da se podvede pod ugrožavanje?

 

Nada Golubović
Pa, ja ću reći samo, dovoljno je to da u dijelu Bosne i Hercegovine gdje se govori srpski, srpska ijekavica, gdje ja živim, ne postoji uopće ženski rod. Samim tim, ja mislim da oni rade sistemsko nasilje...

 

Ana Manojlović
Kako ne postoji ženski rod?

 

Nada Golubović
Ne postoji ženski rod. Mi nemamo predsjednicu nego imamo predsjednika. Mi nemamo načelnice nego imamo načelnike. Ja ne znam... je l to u Srbiji nije više tako?

 

Ana Manojlović
Trudimo se da ne bude.

 

Nada Golubović
Ali kod nas je to apsolutno. I ako ti kažeš, recimo, našoj predsjednici entiteta Republike Srpske da je predsjednica, ti nju čak na neki način i vrijedjaš. Jer jednostavno taj dio srpskog jezika ne podrazumijeva za neke... može biti čistačica, al ne može biti ni predsjednica, ni načelnica. To je jedna apsolutno vidljiva diskriminacija u javnom diskursu. Mislim da je i u bosanskom jeziku slično. U hrvatskom jeziku jedino postoje nazivi. A pošto mi živimo u državi u kojoj postoje tri konstitutivna naroda, mislim da kod sva tri konstitutivna naroda je prioritetno vjersko opredjeljenje, a vidjeli smo da Crkva jednostavno žensko biće smatra manje vrijednim, tako da je to jedna od jasnih diskriminacija.

 

Drugo, mi uglavnom na najvišim funkcijama u državi Bosni i Hercegovini, mi nikada nismo imali predsjednicu nego smo uvijek imali predsjednika. U kantonima su isto tako uglavnom u vlasti uglavnom muškarci. Mi imamo u Republici Srpskoj predsjednicu, medjutim, žene koje su na visokoj poziciji, u bilo kom dijelu države Bosne i Hercegovine, jednostavno žensko pitanje ne stavljaju kao prioritetno pitanje. One uopće da bi došle do tih visokih funkcija uzimaju uloge koje imaju njihove muške kolege, i mislim da je to već nešto što je na najvišem nivou vidljivo kao apsolutno jasna diskriminacija žena u društvu.

 

Ana Manojlović
Kakva je situacija u Srbiji?

 

Tanja Ignjatović
Pa slična. Dakle, mi možemo da govorimo o onome što je slika, što je reprezentacija u medijima i javnosti kad su u pitanju žene, ovo što je Nada govorila, i o ovome što je zapravo podrška ženama i zaštita njihovih prava od strane pripadnika institucija. Ako bih ja, recimo, morala da se opredelim za neka kršenja koja su očigledna, to je da je, recimo, Srbija stavila rezervu i produžila rezervu na naknadu štete, da Srbija ne priznaje štetu koja je nastala nasiljem, kao država koja se obavezala da spreči da do nasilja dodje i da nastanu štetne posledice za žene, i to pokazuje spremnost da sa dužnom pažnjom pristupi ovom problemu i da se, zapravo, preuzme odgovornost za nečinjenje i za loše činjenje. Znači, država nije preuzela odgovornost, ta odgovornost je za sada deklarativna.

 

Srbija ima ozbiljan problem, ništa se nije promenilo vezano za najteža dela nasilja, dakle za pokušaj ubistva i ubistva. Broj ubijenih žena na godišnjem nivou se ne smanjuje bitno, samo je manji onih godina kad nismo imali masovno ubistvo, kada je veći broj žena iz jedne porodice ubijeno. Na žalost, moram da kažem da je najslabije mesto u ovom trenutku zapravo podrška ženama. Dakle, niti postoje specijalizovane usluge podrške dobro rasporedjene, mi i dalje nemamo krizne centre za žene žrtve silovanja, mi i dalje imamo najslabiju proceduru, najtežu proceduru kad su u pitanju žrtve seksualnog nasilja. Evo, Srbija je od početka ove godine imala četiri ozbiljne, velike afere za seksualnu zloupotrebu, seksualno uznemiravanje i silovanje. Dakle, da li ćemo mi sistemski unaprediti način na koji se postupa, tek treba videti. Ništa nismo promenili u obrazovanju mladih...

 

Ana Manojlović
Pre nego što predjete na obrazovanje mladih, samo sam to htela da vas pitam, da li postoji u javnom životu, u javnom diskursu, u medijima, od strane javnih ličnosti, pa čak i nosioca vlasti, nešto što bi ste mogli da istaknete kao elementarno kršenje ženskih prava, ljudskih prava?

 

Tanja Ignjatović
Naravno. Imate nešto što ja verujem da je zloupotreba i, zapravo, korumpiranje žena koje su na javnim funkcijama, da se otvoreno stavljaju na stranu onih za koje postoji sumnja da su nasilnici i zlostavljači, podvodači, oni koji su zloupotrebili decu. Dakle, najmanje što bi morale da urade javne ličnosti, to je da ne daju izjave o tome, najmanje u smislu da ne naštete žrtvama. Mi ovde imamo otvoreno političko svrstavanje. Znači, oni koji pripadaju istoj političkoj opciji, oni uvek na neki način, čak i neutralnim izjavama, štite osumnjičene za zlostavljanje, a kad imate državu u kojoj su tako slabe institucije, to je jako opasno, je l to što izgovaraju javne ličnosti, to odredjuje i šta će institucije raditi. Ovde imate jednu posebnu, specifičnu zloupotrebu žena, dakle, isturaju se žene da govore protiv žena žrtava, a da štite osumnjičene, ili one koje su pokrenuti neki postupci, sa vrlo jasnom, sračunatom politikom...

 

Ana Manojlović
Tako utiču na javno mnjenje.

 

Tanja Ignjatović
Tako utiču na javno mnjenje. Tako, zapravo smanjujete poverenje u ono što žrtva govori – kada okrenete ženu protiv druge žene. Kad bi to bili muškarci, svi bi rekli „Pa da, oni se solidarišu po muškoj liniji.“ A ovako, zapravo, žene napadaju žene. U Srbiji je to mehanizam koji se jako, jako koristi, zato što mi više nemamo ovaj manjak žena na pozicijama. Nama su žene na ključnim pozicijama – nama je tu i predsednica vlade i ministarke i potpredsednica Vlade i 40% žena je u Parlamentu, ali kad god treba napasti ženu, to rade druge žene.

 

Ana Manojlović
Vraćamo se na problem koji je i koleginica iznela, a to je da se žene ne ponašaju kao žene, i da štite žene, nego se preuzimaju uloge muškaraca koje su imale...

 

Tanja Ignjatović
Tako je, ali to je zato što njihove pozicije, ovog trenutka, nisu nastale autohtono. One su tu zato što su neki muškarci dozvolili, i njih izabrali, da budu tu. Znači to je ta korumpiranost i to, zapravo, podrljivanje autonomije svake ličnosti.

 

Ana Manojlović
Predlažem da sada čujemo kakva je situacija u Severnoj Makedoniji, i to će nam reći Savka Todorovska iz Nacionalnog saveta za rodnu ravnopravnost.

 

Savka Todorovska, Nacionalni savet za rodnu ravnopravnost iz Skoplja

 

 

Istanbulska konvencija podstiče bolje politike, usluge i debate u vezi sa nasiljem koje doživljavaju žene i devojčice, kao i načine na koje može da im se pomogne, a ujedno da im se obezbedi podrška. Kampanja Potpisujem.org dala je svoj doprinos i izvršila pritisak na vlast za ratifikaciju Istanbulske konvencije u Republici Severnoj Makedoniji, čime su se napravili važni, krupni koraci ka povećanju zaštite žena od porodičnog i rodno zasnovanog nasilja, kao i ka uticaju na senzibilizaciju donosilaca odluka vezanih za nasilje nad ženama i rodno zasnovano nasilje.

 

U isto vreme veoma je važan i uticaj na javnost vezano za nasilje, kao i osnovno prekršeno ljudsko pravo. Nakon ratifikacije Istanbulske konvencije, decembra 2017. godine, vladine institucije su izradile akcioni plan za sprovodjenje Konvencije za sprečavanje i borbu protiv nasilja nad ženama i devojčicama, kao i protiv porodičnog nasilja. Pripremljen je novi zakon i poboljšane su mere, a istovremeno je uspostavljen i institucionalni sistem za zaštitu žrtava.

 

Uspostavljeno je usaglašavanje nacionalnih zakona sa odredbama Istanbulske konvencije, a izradjene su i izmene i dopune svih drugih zakona vezanih za ovu problematiku. Istovremeno su izradjeni i standardi za pružanje specijalizovanih usluga žrtvama rodno zasnovanog nasilja, kao i standardne operativne procedure u skladu sa Istanbulskom konvencijom.

 

2012. godine smo, zajedno sa svima vama, počeli intenzivno da radimo na nastojanju da promenimo i poboljšamo situaciju vezanu ua nasilje nad ženama, da povećamo institucionalnu odgovornost i zaštitu žrtava i da pomažemo ženama da izadju iz pozicije žrtve. Sa promenom političkog konteksta, čula se poruka kampanje Potpisujem.org i veliki deo je ispunjen donošenjem i unapredjenjem Zakona, kao i promenama percepcije i prevazilaženjem stereotipa o položaju žena u porodici i društvu.

 

Svakako, ostaju otvorena još neka pitanja i zadaci, posebno vezano za potpunu primenu zakona i Istanbulske konvencije, kao i u vezi sa profesionalnim odnosom institucionalnih službenika i njihove potpune senzibilnosti i odgovornosti u radu sa žrtvama.

 

Ana Manojlović
Kada biste morali sad da izdvojite jednu najslabiju tačku, koju biste izabrali? Šta je to na čemu treba prioritetno raditi u narednih deset godina da bi se situacija drastično popravila?

 

Maja Raičević
Pa mislim da bi najveću promjenu, što je ujedno i najslabija tačka, donijelo unapredjenje zaštite i podrške žrtvama. To znači hitno i djelotvorno primjenjivanje zaštitnih mjera koje su nam na raspolaganju, kao što su zaštitna mjera udaljenje iz stana, zabrana približavanja, zabrana uznemiravanja i uhodjenja, i sva ona podrška koja treba da prati postupanje institucija u takvim slučajevima, od psiho-socijalne podrške do ekonomske podrške. Usluga socijalnog stanovanja, recimo, za žrtve koja bi bila posebno značajna u ovim uslovima pandemije, kada je veliki broj žena nesrazmjerno pogodjen posljedicama, i ostao bez posla i bez ikakvih primanja, a ujedno veliki broj njih, makar u Crnoj Gori, a ja vjerujem i u regionu, ne raspolaže sopstvenim nekretninama. Tako da u tom dijelu, da bi žrtva mogla da radi na svojoj autonomiji, da samostalno živi, prije svega, ta zaštita i podrška moraju biti prioritet u radu institucija.

 

Ana Manojlović
Tanja? Jedna tačka?

 

Tanja Ignjatović
Sve što je Maja rekla, samo da dodam da ta opšta podrška za žene žrtve nasilja mora da traje najmanje dve godine, za neke i tri godine, da bi se one oporavile i osamostalile. Dakle, ne može tri meseca, i mora da obuhvati i njihovu decu. Deca svedoci nasilja, deca žrtve nasilja u porodici su nevidljiva sistemu, deca mnogo trpe i mnogo pate.

 

Nada Golubović
Moje kolegice su sad sve rekle. Ja bih možda sada izdvojila iz toga svega podršku ženama unutar sigurnih kuća, da bi država trebala da pusti nevladine organizacije da vode sigurne kuće i da im obezbedi finansiranje, tako de žene mogu i da imaju mogućnost da udju u sigurnu kuću bez uputa centara za socijalni rad, a da to država podrži. To sad mislim da se odnosi na sve nas, da ne ponavljam to što su kolegice rekle.

 

Ana Manojlović
Dakle, da sumiramo – to su žrtve, osnažiti žrtve, osnažiti decu, posebnu pažnju obratiti na decu, i sigurne kuće.

 

Nada Golubović
... koje će da vode nevladine organizacije.

 

Ana Manojlović
Koje će da vode, naravno, nevladine organizacije.

 

Maja Raičević
Autonomne.

 

Ana Manojlović
To je jedini način da to funkcioniše na pravi način.

 

Hvala vam što ste govorili za ovu epizodu BeFem Talks-a, hvala vam što se borite godinama. Ja zaista želim da nastavite da saradjujete, da ne odustajete i da sledeći put kada se nadjemo ne govorimo o tome da prava moramo da branimo zubima, nego da smo svesni da smo došli do nečega što se podrazumeva, i što institucije sprovode.

 

Tanja Ignjatović, Nada Golubović, Maja Raičević - Hvala vama.